Dilan Dog: Duboki svemir



“Akcija spasavanja transportne krstarice se smatra bezuspešnom. Pretrpeli smo velika oštećenja i naš navigacioni sistem se raspao. Bestraga! Sumnjam da iko uopšte sluša šta pričam. Infekcija na brodu se previše proširila. Ne bih vam savetovao da šaljete drugu ekipu u pokušaj spasavanja. Brod je izgubljen…a i ja zajedno sa njim. Dolaze i po mene! Ugh! Stotinu mi vampira!"


Moram da priznam da je moj prvi susret sa ovom pričom, tamo negde 2014. godine, prošao sramotno površno. Prvi utisak: bonelijansko-futuristička klaonica na foru "Osmog putnika"  i vremensko-prostorna dislokacija serijala radi epizodnog psihološkog mambo-džamba. Niti sam znao za Rekjonijevu “akciju spasavanja” niti me je previše interesovalo. Nisam bio u toku. Moja sramota. A onda mi je neko na forumu  nagovestio svrhu ove priče te su me, obrativši malo više pažnje pri drugom čitanju, gore citirane uvodne reči bukvalno ošamarile svojom simboličkom transparentnošću. Ako “transportni brod” prevedemo kao serijal, “navigacioni sistem” kao inspiracioni smer Dilanovog uredništva i njegovih autora uopšte i "infekciju" kao posledicu havarije "navigacionog sistema" serijala ostatak "Dubokog svemira" se praktično dešifruje sam od sebe. 


"To je već treća jedinica koju gubimo u tom sektoru... Albionske birokrate neće biti zadovoljne sve dok tu prokletu svemirsku krstaricu ne vratimo kući." "S dužnim poštovanjem, gospodine... Da li uopšte vredi tolikog truda?" "Našoj voljenoj kraljici Viktoriji nisu dragi škartovi, poručniče. UK-Tačer je veoma skup brod, kadar da nas služi još najmanje pedeset godina te je ideja da ga izgubimo zbog nekih svemirskih sablasti neprihvatljiva." "Zahvaljujući superiornosti naših krstarica smo uspeli da osvojimo svemir, ali još uvek postoje stvari koje izmiču našoj kontroli, a koje ne uspevamo da shvatimo - Sablasti!" "Bes...toliko besa svuda oko nas...Oni (sablasti) nas mrze!" "Ovo nije transportni (koji prenosi dalje) brod nego zatvor!"



"Ti si samo sintetički organizam u koji smo implementirali tvoju mnemoničku konstrukciju..." "Simulirana ličnost" 

Infekcije na koje aludira Rekjoni  su jasni: Dilan je u svojih trideset godina postojanja dosegao namensku sterilnost koju je nemoguće rešiti bez silovitog i primetnog preseka. Na početku, Ticijano Sklavi je kroz svoje čedo do bola žigosao osamdesete i faktički najavio devedesete godine. Njegov Dilan je funkcionisao kao savršen manifest sadašnjice, odraz jednog sveta i epohe iz perpektive običnog čoveka. Baš kao što je bio najjasnije moguće izneo pred publiku u kratkoj priči “Košmari istraživača košmara” (DD Superbook br.10 Veselog Četvrtka) , pravi košmar sa kojim se Dilan suočava nisu vampiri, duhovi, đavoli i vukodlaci već bezdušno stanje čovekovo u jednom repetitivnom i hladnom “kancelarijskom” sistemu koji je baš tada počeo da uzima maha. Čudovišta su simbol i sredstvo, a pravi glogov kolac je uperen u modernizaciju svakodnevnice. Vremenom je to stalo. Serijal se i devedesetih i dvehiljaditih osvrtao na te slavne osamdesete, a sama Izdavačka Kuća “Sergio Bonelli Editore” je više gledala da ugodi razmaženim čitaocima i Sklavijevo hiperisplativo čedo drži fiksiranog u vremenu i prostoru nego da neguje pravi recept koji je ušao u anale italijanskog stripa i rezultat je pred nama: sintetički Old Boy, “simulirana ličnost”  koja je imala onoliko klonova sebe koliko su pisci imali potrebe da izrode, uz funkcionalne varijacije (proivoljno se izražavaju njegove deduktivne sposobnosti, sledeći put emotivnost, akcija ili nešto deseto, kao što ćemo videti) koje su robovale fabuli, umesto da bude obrnuto. 


Dilani svih fabula, ujedinite se!
Tako smo u priči imali priliku da svedočimo tvorenju beskrajnog niza Dilanovih vernih i nevernih kopija u periodičnim (mesečnim) razmacima sa svrhom da izbave vrednu transportnu svemirsku krstaricu (odnosno serijal) od duhova (nostalgije, fanatičnog tradicionalizma) koji more posadu astrobrodova (fanove) i pri tome ih odnose jednog po jednog (smanjuju prodaju serijala). Ekipa Dilana koju pratimo u misiji eliminacije problema je posebno iskarikiran paradoks timske psihologije u kojem se "originalni" Dilan namenski ističe kao onaj jedan idealan za prolaz kroz ovu klasutrofobičnu, egzistencijalnu krizu koja ga je dovela  tamo "gde te niko ne čuje kako vrištiš".  U prvih dvadeset tabli, Rekjoni je izneo ceo problem preko veoma lako prevodive alegorije. Postavlja se simbolična scena, opravdava se na bukvalnom narativnom značenjskom nivou i priprema se primamljiv zaplet.  


Mrzeo sam svakog ko te nije voleo. Ružan glas o tebi me je boleo
Kao mornar dobro more sanjao sam te, al' je Neptun slao talase
Kao žedna zemlja kišu čekao sam te. To su bile sušne godine

Posle tih dvadeset strana kreće tipična space-monster-slay akcija za vreme koje karakterno raznovrsna ekipa pokušava (i u tome ne uspeva) da funkcioniše kao tim i jedan za drugim se, kako fabula teče, iz osoba pretvaraju u meso kroz čije će komadanje autor izraziti maksimum svog bolesno-krvavog umetničkog izraza dok ne preostane samo jedan junak kojeg će publika mnogo da voli. Provuče se tu i tamo po koja zgodna alegorija, pogotovo po pitanju pročišćenja Dilanovog lika i duhova-koljača kao elemenata prošlosti koji moraju da napuste „brod koji tone“, a u to spadaju i Blok, Bri i Gručo. Ne znam kako (dobro, Blokova sudbina je donekle najavljena kroz najavu idućeg broja) ali Rekjoni je bio otvoren koliko god je mogao. Čuće se. Možda se i pročita strip pre nego se čuje. Najbitniji faktor od kojeg je Rekjoni pokušao da se ogradi su upravo čitaoci koji su zaposednuti duhovima/ tradicionalizmom (što bi mi u BiH rekli, „ne talasaj“). Rekjoni zna da će većina mrežno aktivnih čitalaca da mu protrljava nos kada im „unakazi“ onog „pravog“ Dilana i stoga ističe da „moramo da izdamo lika kako bismo mu ostali verni“, odnosno ukloniti sve probleme koji su repetitivnošću udaljili glavni lik od onog originalnog kojeg smo svi voleli. Na nama je, dakle, da prestanemo da budemo „skloni sugestiji i sujeverju“. Mi ostajemo mornari ove krstarice, bez nas niko ne plovi nigde, ali nije u redu i da se igramo njenih oficira. 




Nakon što je brod oslobođen onoga što ga onečišćuje, finalna bitka pročišćenja glavnog lika se prebacuje na novu metafizičku scenografiju u kojoj je Dilan svoj na svome, prostorno i vremenski (košmar i psihološka strava). Kada i na tom nivou dubinsko-podsvesnog Old Boy položi završni ispit, naći će sebe u svom stopostotnom, restartovanom okruženju (u krevetu sa random plavušom) u kom i mi čitaoci odahnemo onako kako nam samo status quo može upriličiti... sve dok nas Rekjoni ne postavi pred ogledalo gde jasno kao dan vidimo da više ništa neće biti (a i da nikada nije ni bilo) isto i da od sada, da citiram Sklavijevog „Demona ludila“, možemo da očekujemo svašta. Svašta što se tiče Dilana, istovremeni status vernosti zaboravljenim dobrim aspektima staroga ali i neočekivanost novoga, hladan tuš nakon brčkanja u žabokrečini... ali i dobru priču. 


S uživanjem ću da se bacim na ta njegova obećanja, ma kakva ona bila. Za razliku od nekada, Dilan je konačno opet počeo da obećava. A „Mater Dolorosa“ nad kojom smo slinili u nikada dovoljno hvaljenoj knjizi „Majke i očevi“, a koja u redovnoj seriji tek sledi, nekako ohrabruje da će sve najavljeno u „Dubokom svemiru“ makar delimično da se ostvari. Držim fige.


Alternativna naslovnica za izdanje Lucca Comics festivala u Italiji (2014)


Moja ocena: 8,5 

i apsolutna preporuka i onima koji čekaju "neku dobru" Dilanovu priču među 200+ naslovima





Primjedbe

Popularni postovi