Ne, ne i ne. Zaista sam pristupio ovome kao Black Casebook-u i kolekcijama Nila Adamsa: pun volje da zažmirim na sve moguće nuspojave stare mejnstrim literature i, brate, razbaškarim se momački, opustim i raznonodim. Povučen upisima kolega forumaša sam mislio da nisam bio fer prema ovom stripu ili da jednostavno nisam bio u pravom raspoloženju kad sam ga prvi put čitao. I, eto, kupim prokletinju. I tek tu vidim: STARLIN! Ha! Užasna „Rukavica beskraja“, ali odličan „Kult“. Može!
Ulet je bio odličan. Džejson je razgoropađena mladica, „stradaće ako tako nastavi“ i Betko mu zabranjuje izlazak na teren dok se ne dovede u red. Malom, naravno, refleksno oči na vr' glave, pa buntovnički stade da muti štagod na svoju ruku. Kliše, ali drži pažnju. Kliše gde šeta svojim starim krajem prvi put nakon toliko godina i komšinica mu uvali kutiju sa strašnom istinom u ruke i još servira „idi sada, ja imam posla, a Starlin bi brže-bolje da se prešalta dalje!“ mi je malo nategnut, ali kontam hajde, fabula treba neki starter, pa neka ti bude. Ali izbor sveden na baš TRI potencijalne majke mi je bio „nemoj molim teeee“. Jer, kao u vicu, zna se unapred: moram proći dva repetitivna ćorka kako bi na trećem kandidatu došao do poente. A ćorci su pojeli, brat bratu, barem 60ak strana. Još k tome, tupavije nego u vicu, sve tri majke su igrom slučaja bile, kao ona nesrećna komšinica, jedna drugoj iza ćoška. Međutim, ne u Gotamu nego na Bliskom Istoku. Sreća po Džejsona, niti sudba miruje niti Starlin zna gde sa slučajnostima da stane, taman se i Betko tu našao da rastura Džokerovo utapanje nuklearki lokalnim wanna-be teroristima, pa je razdvojeni dinamični duo mogao u avanturu ujedinjeno. I tu negde, kad se preko nekoliko rke-koke (koji su, što jes' jes', lepo skretali pažnju sa UŽASNO sklopljene fabule) došlo do prave majke, dolazimo do tačke u kojoj gubim svaku toleranciju: majka izdaje svog sina i gleda kako ga se nasmrt bije, bez nekog jakog fabularnog pokrića. Nije ona Džokerova neka usedelica, niti je neka apsolut zlica, nego je PRINUĐENA da radi za njega. A ona, ne samo da je bez upozorenja uvela sina na klanje, nego je i pušku u njega uperila! A onda „Čekaj, Džokere, nećeš valjda ostaviti telo sa dokazima? Pa, Betmen će ti doći glave!“ A nakon toga uloga žrtve spleta okolnosti. Nema. Jbnog. Smisla.
Ipak, ta scena sa mlaćenjem Robina, pa Robinovo nemogućstvo deaktiviranja bombe i sve šta se u tih poslednjih nekoliko sekundi pred eksploziju odvija, te čuvena scena otkrivanja Robinovog leša… ti segmenti! Oni su odrađeni bez premca! I scenaristički i crtački! Zaista sjajno!
A onda opet nebuloza. Hajde, diplomatski imunitet i traljavo nabačen lik Ajatolaha Komeinija mogu da progutam, mada bi mi bilo draže da se tih zadnjih nekoliko strana moglo posvetiti Betmenovom gnevnom progonu Džokera (npr. Gde ga na kraju lupa kao u „Knightfallu“ uzvikujući uz svaki šamar Džejsonovo ime, umoran, besan i snužden) umesto ovom nepotrebnom zavlačenju. To je stvar autorove vizije i neću da ulazim u to. Ali činjenicu da je UN (!!!!!) pustio THE Džokera (!), ambasadora Irana(!) u to doba njihovih sapunica unutra bez pretresanja, da se jbni SUPERMEN (!!!!!!!!!!!!!!) nije setio da ga radarskim vidom skenira pre nego što je stupio za pult i da se čak njušim-prevaru Betmen našao u neobranom grožđu ne mogu i ne želim da progutam. Ne pamtim da sam ikada igde naleteo na ovoliki niz ovako jeftinih klišea-gradilaca radnje. Ni u sedamdesetima, pa ni šezdesetima se ovo ne bi praštalo. A 1988. godine ovakvo nešto da prođe pored urednika na kioske je bože me sakloni.
Završni okršaj skroz dobar, napet i nabijen.
Aparo je sjajan, tu nemam šta da kažem. Lep, čist, dinamičan i ležeran crtež. Šteta što kolorista nema pojma. Zanatski je sve okej uklopljenio, oko leta bez smetnji. Ali većina scena u pustinji su noćne, mislim da je i čuvena scena nalaženja Robinovog leša u ruševinama takodje trebala da bude takva. Ali ne, gospodin kolorista vidi noć kroz drečavo žuto ili barbi ružičasto, sve nešto svetlo i veselo i po svim prilikama…dnevno. Tu i tamo mu se omakne neki potrefljen ton, ali uglavnom kukava mu majka, ubija ugođaj. Kao da je samo gledao crtež i sam odlučivao o tome je li okolo dan ili noć. Da je taj deo posla korektno odradjen, išla bi ocenica više, na izgovor dobre grafičke atmosfere.
Uludo bačenih 15€ (strano izdanje). Bolje bih se osećao da sam pukao 100€ na strip koji vredi tih 15, ali da sam makar nekim od zadovoljstava – očekivanoj zabavi, barem – mogao čitajući ga da se počastim.
Ocena 2, na staklenim nožicama
Коментари
Постави коментар