Etika junaštva i deklišeizirani koreni u “Zagor priča...”

Ah, priče o poreklu naslovnih junaka...

Cenim da ste ovaj već čuli. Bio jednom jedan veseo dečačić, vrtirep pravi. Voleo je život, život je voleo njega, imao je detinjstvo kakvo se samo poželeti može. Onda dođe jedan pokvareni čiko i ubije mu tatu – najbolju osobu na vascelom svetu. Dečak bude ne samo tužan nego i besan, te se zakune da će pokvareni čiko da pati i plati. Onda sledećih desetak godina, veseo dečačić – sada već ogorčeni mladić - povazdan trenira i uči kako bi bio kadar da pokvarenom čiki – sad već matorom đubretu – vrati milo za drago. Negde usput mladić shvata da matoro đubre nije samo jedno, nego da ih je svet prepun i da svakog dana neki pokvareni čiko ubije tatu nekog veselog dečaka, a ne postoji niko ko bi to mogao da spreči. Tada mladić reši da u ime života koji ga više i ne voli toliko sašije kostim sa prepoznatljivim simbolom u grudima, smisli sebi neko zvučnije ime i posveti se osveti pokvareštini dovoljno fanatično da to potraje decenijama. Teška to priča beše, turobna do bola, ali toliko, toliko dobra…ma, znate je, sigurno.

Zagor?  Ne, ne, kumašine. Mislim, ovo slovkanje jeste o njemu, ali gore rečeno možeš pripisati mnogim naslovnim junacima, ponajviše Betmenu iz “Godine prve” ili Derdevilu iz “Čoveka bez straha”. A ako tatu zameniš ujkom, stricem, bratom, sestrom, ženom,detetom, poočimom, široko ti polje: dobićeš Vulverina, Magneta, Spajdermena, Munju itd. Zna tu i tamo da se desi da heroj mora prvo da pogine kako bi ga to nagnalo na herojstvo, poput Spona ili Stvorenja iz močvare. Redak je kostim da nema breme smrti iza sebe. To je već 1969. godine – kad je “Zagor priča” osvanuo na kioscima - bio najizlizaniji kliše koji je serijalizovani strip mogao da postavi za korene naslovnog junaka. Otprilike kao što je i sam “Zagor priča…” postao toliko izlizana pojava u našem malom stripovskom svetu da je ljudi sad samo ćutke kupuju gde god i kad god da izađe, ali je retko spominju u kontekstu priče. Svi smo je već pročitali, mnogi od nas je vole i cene njen bezvremenski kvalitet, mnogima od mnogih će oke da zacakle na sami pomen. Pa opet, uprkos odličnom poznavanju ovog gradiva, većini će osnovna žanrovska oznaka epizode biti tragedija i Zagorova tužna faca na naslovnici kojom caruje crna pozadina. Baš zato što, kao i svi kostimirani junaci dugogodišnjih serijala popularnog stripa, Zagorovi koreni sadrže taj opšti element smrti voljenih kao emotivnog pokretača životne misije, i nekako se zavuče u ćoše našeg sećanja kao prva asocijacija na ovu priču, iako ona takva nije. Isto tako, kada govorimo o poreklima popularnih junaka, opšti elementi odnosno klišeji su mnogi: tragedija, turobnost, mračaj, bes, tuga, smrt bliske osobe za koju je junak neposredni uzrok ili se jednostavno uzrokom oseća, sveopšti nemoral i bezakonje u svojstvu definicije vladajuće atmosfere priče i generalno prikaz stanja sveta u odsustvu naslovnog junaka, te, nakon toga, “mladićevo” uzdizanje u heroja kroz fizičku i psihičku transformaciju koje stanje sveta/serijala dovodi u poznati i prijatni status quo. Sva ta mučna, dramatična atmosfera pomaže i tome da priča dobije na težini, prizvuku zrelosti i “umetničke” emotivnosti, te se takva dela automatski penju visoko na lestvicu fenomena i ocenjuju se kao veoma kvalitetna. Nolita se jeste dotakao svih tih klišeja. Pa i naslovi poglavlja u “Zagor priča...” kao da prate taj ustaljeni šablon : “Demon osvete”, “Vetar smrti”, “Užasna istina”, “Zagor ulazi na scenu”. Ipak, ponavljam, koliko god to sumanuto zvučalo, “Zagor priča...” ne neguje te klišeje, nego ih nemilice bije.

Osvetnički kliše

Doktrina “ubiše mi roditelje, sad ću da se borim za pravdu” je prisutna samo kao primarna reakcija lika. Mnogi naslovni junaci krenu baš odatle i na bazi toga se već decenijama uspešno osvećuju po kioscima i striparnicama. Osnove svih tih likova leže upravo u tome – u konstantnoj fazi besa, ogorčenja ili svećenja. Statusom osvetnika se glavnom junaku daje legitimitet za razbijanje glava, lomljenje udova ili bušenje prsa i lobanja zahvaljujući kojem čitalac bez moralnih dilema može da uživa u činovima nasilja. Jeste da govorimo o mejnstrim stripovima, ali koliko su te osnove uopšte legitimne u dugovečnim serijalima? Da li će neko toliko nestvarno čiste moralnosti poput Zagora da iz tog razloga celi svoj život posveti u fanatičnom boju za pravdu i da ni u jednom trenutku ne kaže “dosta”? Bol jeste velik, nezamisliv, ali on ne može biti toliko snažan da pokrene večni moralistički ropac sa nemilostivim gordijevim čvorom darkvudske situacije. Po samoj logici, masakr u Klir Voteru je trebao da ga tera u doživotni pohod protiv indijanaca, a ne u njihovu odbranu. Mali Vajlding i jeste pošao tim drumom i bog te pitao koliko bi se na njemu zadržao da usput nije nabasao na nekoliko prosvetljenja. Lično se ni danas, nakon ne znam kojeg čitanja ovog svevremenskog klasika, ne mogu živ načuditi s kolikom je dosetljivošću Nolita izbegao stereotipsko “gotamsko” rešenje i ponudio najdugoročniji mogući motiv za pravdoljublje koji postoji u ljudskoj psihologiji: pokajanje, grižnja savesti i iskupljenje. Baš kao što je Mauro Bozeli kroz svog lika Endrjua Kejna u epizodi “Morska strava” kazao: “zlo treba okusiti i počiniti kako bi ga se moglo mrziti”. A naš dobrostivi Zagor je hladnokrvno i sa uznemiravajućim guštom poklao mnogo indijanaca Abenaki i njihovog bledolikog prosvetitelja Salomona Kinskija, do te mere zadojen gnevom da od moralnog savršenstva koji ovaj junak inače predstavlja ne vidimo ni senke ni najave. Nolita naglašava motiv osvete kao otrov koji napaja oblasni čarobni krug, beskrajnu spiralu zla koje je Zagor koljući Abenake postao deo, uzrok, posledica, krvnik i žrtva. Jer, njegova krvava osveta nad Abenakima je posledica krvave osvete Abenaka nad Majkom Vajldingom i njegovom porodicom, što je posledica Vajldingovog krvoprolića kod Abenaka, a što je opet uzrokovano ko zna koliko dugim nizom unakrsnih manifestacija međurasnih rivalstava. Uloga Skitnice Ficija je, između ostalog, da predstavi mladom Vajldingu i čitaocima koliko je praćenje njene staze pogrešno.

„Poslušaj me sinko: zaboravi to ime i oslobodi se demona osvete u sebi. ”Krivac”, “zaslužena kazna”. Sve teške, ali istovremeno isprazne i ohole reči. Pravda i istina nikada nisu na samo jednoj strani. Zapamti to!”

Nolita joj je suprotstavio Ficijevu životnu doktrinu koja će nakon masakra postati temelj herojeve etike u serijalu. Redovnim čitaocima serijala ta filosofija neće biti ništa novo: sloboda od svih konvencija i licemerja civilizacije, fokus na lepotama života, odricanje od lake presude ubijanjem, etika sumnje u transparentnost istine i pravde... Bitno je bilo naglasiti koliko je Zagora prosvetljenje tom etikom izbavila iz okova. Pravedan čovek, junak, se nikada ne prepušta spontanom, isprovociranom i iracionalnom delovanju, ne polazi od sigurnosti nego od sumnje i, kao što bi svaki odrastao čovek trebao da nauči, svešću da je istina-pravda nepristrasna. Ficijeva doktrina je jedino šta je u naraciji presecalo sve teške dramaturške momente između masakra u Klir Voteru i masakra u logoru Abenaki. Ipak, njena prava težina poprima prioritetnu ulogu tek kada je šteta učinjena i kad je bila od presudnog značaja za Zagorovo preobraćenje iz osvetnika u pokajnika-mirotvorca, u sinhronicitetu sa opštom, moralističkom prirodom serijala. Zagorov lik zbog težine greške koju je počinio može samo da završi u moralnom kolapsu koji se ni na koji uverljiv način može završiti statusom Duha sa sekirom. Do tog statusa može da dođe prateći stope Slobodnog čoveka poput Ficija.

Zagor – stereotipski pesimizam, moralni kolaps: “Ove ruševine... svi ovi mrtvi... sve sada poprima skroz drugačije značenje. A ona osveta koju sam iskao misleći da će za mene predstavljati oslobađanje se pretvorila u novu, još težu moru.” “Prošao sam selo koje sam svojim gnevom opustošio... Shvatio sam da sam živote mnogih nevinih ljudi upleo u događaje turobnih naličja, i po prvi sam put uvideo koliko u određenim slučajevima može da bude teško sa sigurnošću utvrditi na kojoj je strani pravda, a na kojoj nepravda.”

 Fici – prosvetiteljski optimizam, inspiracija: “Sad je vreme da se preneš! Lepo pređi sunđerom preko svega i saslušaj me! Ti si sjajan mladić i imaćeš sve prilike da zaboraviš današnje greške tako što ćeš doprineti da ova velika zemlja, napaćena nerazumevanjem i nasiljem, konačno dosegne mir”)

Mirotvorac vođen grižnjom savesti i kajanjem. Je li moglo realističnije, dugoročnije i inspirativnije od toga?

Crno-beli svet

Ako gledamo na fabularnu prirodu uloga likova iz “Zagor priča...”, pravo stanje stvari o tome ko je dobar, a ko zlica u ovoj priči je samo potvrda Ficijeve filosofije o više strana istine i nudi nekoliko fantastičnih obrta. Ako gledamo van fabule, dotaći ćemo se nekih drugih interesantnih tačaka. Da se razumemo, kliše kojim ćemo ovde da se bavimo se ne tiče priča o poreklu naslovnih junaka, nego generalno eskapističkih avanturističkih serijala kojih je Zagor školski primer. U ovakvim serijalima čitalac uvek zna: glavni junak je sveznajući, najjači, najbolji i duša od čoveka. Njegovi drugari su isto sve ljudina do ljudine. Tipovi sa kojima se tu i tamo neobavezno potuče su generalno loši ljudi, bitange, a glavni antagonisti su ekstremno zli. Ako neki ljudina-drugar negde u toku priče ispadne potajno zloban, to se računa kao dobar, neočekivan obrat. Ako neki antagonista ispadne tu i tamo ljudina, pa ponekad i drugar, tog svi volimo jer su plod vrhunca domišljatosti u portretisanju likova u avanturističkom serijalu. Ti su slučajevi retki i stoga se veličaju. Ovde, u “Zagor priča...”, Nolita navlači čitaoca na uverenje da je posredi najosnovnije portretisanje. Zagor – kao i uvek, njegov otac – ljudina i žrtva, Majka – dobrica i žrtva, Fici i Salivenovi – ljudine, Salomon Kinski – zlica, ubica i bitanga, Abenaki – ubice, banda bitangi. Prosto k’o traperski pasulj. Čitalac ide kroz priču sa tom ugodnom pretpostavljenom postavkom i mozak pase travu.

Međutim, čak i posle čitanja, uprkos jakoj  transparentnosti ove postavke, čitaocu treba mnogo razmišljanja  i presecanja sopstvenih dogmi da bi shvatio prirodu tri najvažnija lika. Otac Majk Vajlding je isprva prikazan kao dečački idol, primer odličnog oca koji svog sina uveo u priču o stabilnim međurasnim odnosima, koji je znao da kontroliše ljubav i strogoću kako bi svoje dete usmerio na siguran put i koji svakako nije zaslužio da pogine. Salomon Kinski ulazi na scenu kao klasični negativac, krvoločni ubica i gnjida kojem glavni junak stremi celu epizodu. Finalni obrat po kojem je Zagorov otac negdašnji ambiciozni i beskrupulozni vojni činovnik koji je pobio mnogo indijanaca Abenaki, a da je Salomon Kinski obični propovednik koji je, ne dobivši sudsku, posegao za ličnom pravdom (vrlo uobičajenom za to doba) i u ime desetaka pobijenih napao jednog odgovornog i “samo” njegovu porodicu. Površinskim čitanjem, obrat se tiče samo preispitivanja pozicije Majka Vajldinga u naraciji, tera na reklasifikaciju. Tas uvek pada na dobru umesto lošu stranu jer je čitalac prešao celih devedeset stranica s takvim uverenjem o Majku Vajldingu. Ej, čovek se očito pokajao i pokušao da počne život ispočetka! I opet, možda je Kinski i imao svoje razloge, ali opet je ubio majku Beti ni krivu ni dužnu, pokušao da puca Zagoru u leđa i, zaboga, posegao za osvetom! Nije li poenta cele priče da osveta ne valja? 

Dakle, imamo dva lika istovremeno dobra i kvarna. Jedan je masakrirao nevine, pokušao to sagrešenje da ignoriše i nastavi nekažnjeno dalje, normalnim životom, te je na toj stazi pao. Drugi je mirotvorac, koji je pošao stazom osvete iako predstavlja hrišćanstvo, i na toj stazi pao. Obojica predstavljaju dva aspekta Zagora koji poput Ficijeve doktrine ukazuju na njegov izbor života kao univerzalno ispravan, nasuprot njihovim jednostavnijim i pogrešnim odlukama sa kobnim posledicama. Isto tako, njihov konstantni moralistički dualizam su istovremeno i potvrda priče o “pravdi i istini koji nikada ne pripadaju istoj strani”. Jednostavno je nemoguće do apsoluta simpatisati ili antipatisati bilo koga od njih dvojice. Zagorov zakon osuđuje obojicu. A ne mazi ni Zagora. On je u priči istovremeno i žrtva i krvnik (“Vajlding proglašen krivim! Pravda za žrtve sa Srebrnog Jezera!” ), osoba za najstrožu osudu i najmilostivije pravdanje, lik kojega smo u Ferijevom prikazu navikli da posmatramo kao heroja (opet halo-efekat) dok je veći deo priče potpuno obrnuto. Ta nejasna klasifikacija ključnih likova tera na preispitivanje i ponovno vraćanje priči, nerazrešenošću je dariva svevremenskim kvalitetom i neočekivanom zrelošću. Težina i genijalnost takvog Nolitinog poteza se danas najjače može osetiti preko spomenutog serijala “Zagor Koreni”. Buratini je podlegao svojim porivima radi mladalačkog halo-efekta u klasifikaciji likova, te je breme krivice Majka Vajldinga prebačeno na vojni vrh koji mu je naredio da napadne Abenake, pod tuđim se uticajem – a ne jer je bežao od odgovornosti - povukao u Klir Voter gde će svako malo voditi diskurs o tome koliko se kaje iako nije direktno odgovoran. A Kinski je pravi verski fanatik koji bičuje indijanke-ropkinje iz sela Abenaki, drži prebesne i prebolesne propovedi i vaistinu“bolje barata pištoljem nego Bilblijom”. Tu se od Zagorovog porekla oduzima originalna višeslojna postavka koja je, kao što već rekosmo, iz više uglova temelj Zagorove etike o junaštvu i retka vrlina koja “Zagor priča...” čini zaista posebnom. Nolitina verzija zadire duboko u problematiku i tera čitaoca da percepira/sudi svetu oko sebe nepristrasno, negeneralizovano, s sumnjom (preispitivanjem sopstvenog mišljenja), a istovremeno ga tera da se kroz život neprestano dvoumi oko sopstvenog stava prema gore navedenim likovima. Još jedna stvar, koja "Zagor priča...” drži svežim i čitljivim čak i danas, pola veka nakon prvog izdavanja.

Čemerno duboko

Polazna tačka svih priča o poreklu je tragičan događaj koji će inicirati transformaciju glavnog junaka u heroja. Barem jedan od emotivnih bolova (bes, tuga, žaljenje, osećaj krivice) je neophodan, kao i njihova konstantnost kroz uvodni i razradni segment narativa, pa će prirodno da primi ulogu nosioca dramaturške oznake svih elemenata priče: spomenuta jaka emotivnost glavnog junaka i njegova preispitivanja samog sebe i svoje uloge u točku sudbine, prikaz njegovog sveta u pesimističnim, opskurnim i napetim tonovima i generalna atmosfera moralnog beznađa motivišu delanje. Uglavnom, negativna emotivnost je osnovni motiv svih ovih priča i predstavlja nužni stereotip čije postojanje ne možemo i ne želimo da zamerimo. Ono šta je fascinantno je da baš ta negativna emocija povuče piščevu vičnost slovotvorstvu na neki viši nivo, pa sve one rezultiraju višim kvalitetom ili im se viši kvalitet automatski pripiše jer emotivnost junaka, ako pisac ne posrne u zonu prekomerne i neutemeljene patetike (tužan sam jer mi se tuguje) nego je iznesena na barem donekle prihvatljiv način, kod čitaoca izaziva osećaj sažaljenja, razumevanja i, često, poistovećivanja sa mukama glavnog junaka. Rezultat svega su uglavnom veoma dobre do odlične priče koje neretko dosegnu status „legendarnosti“ ili „kulta“, ali i nekoliko stereotipnih uzročno-posledičnih asocijacija kod čitalaštva: priče o poreklu – tragedija, tragedija - mračaj, mračaj - dubina, dubina – kvalitet. Negativna emotivnost jeste jedan od najefektnijih alata za postizanje čitalačke katarze za koji treba nešto manje piščeve vičnosti nego kod pozitivnije usmerenih žanrova ( npr. čak je i satira je automatski ocenjena kao „draža“ i „kvalitetnija“ od obične komedije, samo zato što je njen humor baziran na mukama). Veselost niti zahteva dedukciju niti pleni poistovećivanje. Čitalac pri njima ostaje emotivno netaknut i čita je sa namerom da se raznonodi i opusti. „Zagor priča...“ sadrži sve „inteligentno“: pomalo je sumorna, tužna, tragična, brutalna, mračna. To će nam biti prva asocijacija ( a ako smo još prihvatili sve gorespomenute teorije... ). Kreće s olujnim nebom “koji te noći nije obećavao ništa dobro”, tad usledi ubistvo Zagorovih roditelja, scena u ruševinama njihove kolibe i zakletva na osvetu nad grobom, nekoliko krupnih kadrova debelo osenčenog i setnog Zagorovog lica, diskusija “krivac-zaslužena kazna”, kompletna scena masakra u selu Abenaki i njenog epiloga, svuda tragedija/osveta/sukobi... sve je kuku i lele!

Pa ipak, „Zagor priča...“ nije ni sumorna ni mračna, a još manje je pesimistična. Nolita je uspeo da servira apsolute negativnih emotivnosti, napravi realistično razrađene međuljudske odnose, iskaže filosofske poglede na nekoliko moralističkih problematika, neguje dramaturšku napetost i izazove čitaočevu emotivnu sinhronizaciju sa pričom ali, ironično, ostaje pozitivan, lepršav, opuštajući i veseo. Posredi je metoda koju je Nolita primenjivao u Zagoru i pre i posle „Zagor priča...“, a koja primenjuje doziranje različitih/kontrasnih dramaturških segmenata u konstantnom smenjivanju unutar jedne priče kako bi žanrovski/emotivno ostala u neutralnoj zoni avanturističkog stripa s eskapističkom namenom. Metoda predviđa da će glavna fabula, budući da pripada samo jednom od mnogih žanrova iz Zagorovog opusa, sama po sebi biti sklona da zamori jer će čitalac nakon početnih nekoliko strana biti svestan njenih narativnih okvira odnosno zna šta otprilike može da očekuje, pa bi jedini trik održavanja pažnje bilo redanje obrata i jeftinih akcionih scena. Međutim, ako se u glavnoj fabuli ubaci nekoliko emotivnih apsoluta iz drugih žanrova - npr. najčistiji oblik humora po receptu filmova Čarlija Čaplina, Stanlija i Olija i braće Marks ili stripova o Paji Patku koji se uglavnom izvodi preko Čika – fabula će ostati sveža, kadra da začudi (Nolita je često spominjao pojam Sence of wonder kao glavni adut avanturističkog stripa) i neće padati u zamku dramaturške emotivnosti i time prima svojstva bilo kojeg žanra osim onog kojem teži – avanturističkog (zabavljačkog).

Ako među Nolitinim pričama preciznom i složenom „okoš-bokoš“ metodom kao primer izaberemo „Teskobu“, Nolitinu priču koja na zagorijanski način reinterpretira Drakulu sa Belom Lugošijem, možemo da napravimo poredbeni uvid. Prva polovina priče je iznesena u avanturističkom žanru ( Zagor i Čiko prate karavan evropskih doseljenika preko divljeg područja) koji tu i tamo biva presečen krimi-misterijom (neko noću ubija putnike, Zagor ispituje sve osumnjičene). Već u tom prvom segmentu, čitalac dobija žanrovske apsolute koje iska: putovanje divljim (neistraženim) područjem najavljuje sve vrste opasnosti - avanturu, a nacionalno šarolikim (folklorni sence of wonder) putnicima-doseljenicima je svaki pedalj nove zemlje čudnovat i „drugačiji od šuma u našoj domovini“ (emitovanje sence of wander-a), a ubistva prebacuju priču na situaciju Ubistva u Orijent Ekspresu gomila neznanaca u prostorno zbijenoj grupi svi odreda potencijalne ubice. Drugi segment prebacuje žanrovsko težište sa avanture na najpuniji horor jer Zagor, Čiko i vođa karavana zaglavljuju u jezivom „Drakulinom“ dvorcu sa jezivim domaćinom-vampirom i njegovim nakaznim slugom-batlerom. Tu prisustvujemo smenama najpotpunijih i najnabijenijih prikaza klasičnog horora koje će, pak, svako malo biti presečene Čikovim tipičnim humorističnim gegovima i to najčešće baš u tim horor-scenama ( Čiko mlatara crnim lukom za kajganu dok ga vampir vreba s leđa, šeprtljavo obara vitrine na njega, naglo se saginje taman na vreme da vampirova čeljust zgrabi vazduh umesto njegove glave itd.) Svaka žanrovska digresija doseže emotivni ili atmosferski apsolut u svojim tipskim okvirima i traje taman toliko da zađe u ciljanu zonu maksimalnog čitalačkog doživljaja. Kratkotrajnost tih scena služi da ta maksimalna emotivnost ima taman toliko vremena da dopre do čitaoca i ne oduži se do te mere da počne da jenjava i zamara, nego biva presečna scenom sa drugom žanrovskom oznakom. A izbor kombinacije žanrova funkcioniše na temelju kontrasnog odnosa: tužno – veselo, tragično – optimistično, strava i užas – avanturističko ili veselo, avanturističko – strava i užas ili misteriozno, naučnofantastično – ljudsko. Univerzalno rešenje za sve vidove je komedija (smeh leči sve) i uglavnom kao pokretača ima Čika ili neke od tipski sličnih likova (Trempi, Bat Baterton, Dranki Dak, Diging Bil itd.). Uglavnom, kombinuje se uvek toplo-hladno, emotivni nadražaji su pri konstantnom podizanju i obaranju (talasaju) u takvom ritmu da se bazna emocija ne može odrediti: ona je neutralna, nula kao posledica celog niza pluseva i minusa. Ali čitalac pamti da je bio pod emotivnim nabojima i ocenjuje to iskustvo kao opuštajuće i uveseljavajuće, i s puno uzbuđenja što zbog akcije što zbog stalnih smena sence of wonder-a.

Tako da nas u uvodnim tablama „Zagor priča...“ Čiko zasmejava iako „nebo nije obećavalo ništa dobro“, dečak će se smejati i biti vedrog pogleda iako je samo par strana ranije sahranio „užasno unakažena tela“ svojih roditelja i zakleo se na osvetu (Fici kao vesnik životnog optimizma na svet savršeno pravda takav kontrast i uticaj na dečaka, opet preko sence of wonder-a), a teška dramatičnost Zagorove osvete nad Abenakima i Salomonom Kinskijem zahteva celu sledeću svesku (ZG 56 „Gospodar Darkvuda“ ) da se te emocije odrekne i da sve svede na akciju, sence of wonder (porodica Salivenovi) i epičnost u Zagorovom prvom pojavljivanju na prolećnom sastanku kako bi se serijal vratio u eskapistički balans. A pošto je cilj bio ipak puko iznošenje jedne životne priče, odrekao se humora i sve mračaje presecao vedrinom i optimizmom. Da bi bio krajnje siguran da je to postigao, Nolita u poslednjoj sličici udara odgovor na tragični centralni deo Zagorovim optimističnim borbenim krikom i komentarom da je „život lep!“, dugom kao odgovorom na metaforičke sumorne oblake s početnog kaiša priče („Reci mi pošteno, nije li to najbolji znak nakon one gadne oluje?“) i vedrim osmehom onome šta mu život krije.

Rezultat? Čista avantura, priča o poreklu koja je istovremeno ispoštovala sve narativne dogme, ali je i zarad svoje eskapističke namene „lepo prešla sunđerom preko svega“, te uspela i da zabavi, začudi, napoji pozitivom i bude moralni kompas pozitivistička inspiracija mlađim čitaocima. A, opet u nekom apsurdu, radi tog laganog duha je morala da bude toliko inteligentno složena kako bi uprkos mračajima lepršala. Nolita je ovom svojom metodom daleko ispred svog vremena po zrelosti narativa i kadar je da kontrira npr. Milerovom Betmenu i Derdevilu mnogo pre nego što su se oni i desili (kontrira, ne i pobije. Sjajne su to priče). Sve je svoje sile uložio u osmeh, njime počinje i završava svaku svoju priču i dan-danas je kadar da nas njime i zarazi...

Ako budemo dovoljno inteligentni da se osetimo kao deca i prepustimo se Avanturi da nas nosa.

Tekst objavljen u magazinu

"Strip Pressing" br.22, decembar 2021.godine