ponedjeljak, 30. travnja 2018.

Wilding's dream



Sećam se…

Te daleke 1961. godine “misteriozna atletska figura trčala je šumom sigurnošću nekoga ko poznaje svaku njenu njenu stazu, drvo ili grm” i obavijena noćnim senkama i legendom “ledi krv u žilama preplašenih Delawara”. Nekoliko strana posle, dobili smo njegovo čudno ime, posetili smo močvaru Mo-Hi-La gde je njegovo gnezdo i odatle je avantura počela. Svi smo se pravili da nemamo nikakvih pitanja.




Samo smo poput svakog deteta blaženog preddigitalnog doba halapljivo tamanili svesku za sveskom sa upaljenom baterijskom lampom pod jorganom (da nas mama ne bi uhvatila),  tonuli u svet u kojem čovek sa kamenom sekirom obara indijance, kauboje, čudne maskirane ljude, čudovišta i to nam je bilo dovoljno. Nikoga nije bilo briga zašto zaboga on to radi ili kako je uopšte postigao položaj Gospodara Darkwooda. Ipak, kako su se gomilale sveščice i kroz sitne se fragmente eskapističkog serijala naslutila junakova emotivna veza sa pojmom pravde i višerasne utopije, Zagor je pomalo izlazio iz univerzalno bezličnog identiteta heroja i dobijao definiciju ličnosti. A onda, nekih osam godina posle, kocka je bačena:

Ne znam skoro pa ništa o tebi. Ušao si nasilno u moj život, sećaš se? Sa nekim otkačenim imenom i obučen kao karnevalska luda. Ali ko si ti ustvari? Od kada vodiš ovakav život u šumi? I zbog čega, uopšte? I šta se to krije iza te tvoje žeđi za pravdom?"

Ova pitanja izranjaju nakon još jedne od nebrojenih Zagorovih preteranih manifestacija gneva. Nolitta je od vrlo ranih epizoda serijala počeo da izbegava klasičnu impostaciju čoveka izvanrednog u junaštvu i od Zagora je pretvorio junaka izvanrednog u čovečnosti, sklonosti jakim emocijama i psihičkoj krkosti. Zverski gnev pred nepravdom, duboka melanholija pred nemoralom, preteran ponos pri trijumfu, dečija veselost i naivluk kada je sve kako treba. Čak je i tako banalna stvar poput jednog „AYAKKAAAAHHH!!! vremenom sve više postajala filter kroz koji je Zagor izbacivao sve te emocije iz tela i oslobađao se pritiska. Slične reakcije se primenjuju u profilu klasičnog junaka samo iz potrebe isticanja moralno ispravnog  - u datoj situaciji junak je tužan, sretan, ljut, pravičan samo zato što je ispravno da to bude. Kod Zagora je taj specifični modus operandi postao definicija njegove ličnosti, nešto što se ne temelji na fabuli nego na nešto ličnije što ima korene u nama (i, budimo realni, samom Nolitti) neznanoj prošlosti te pokrenulo pitanja. Odakle toliko snažna emotivna veza za sve šta se dešava oko njega? Kako jedan, za to područje i period, vrlo čest oblik nepravde konstantno izaziva tako jake reakcije? Šta to tera Zagora u strastveni boj za utopiju? A, budući da im je upravo ta Zagorova emotivnost (najčešće gnev) uzrok, Nolitta će, trenutak pre nego će izložiti njihove odgovore, da manifestuje jedan od prividno najbezrazložnijih Zagorovih besova (prema Čiku, ni krivom ni dužnom). Uzrok besa? Predmet koji je bolnoj tački njegovih živaca najbliži – portret majke i oca.




Smrt roditelja je u svetu stripa već bila naširoko iskorištena, ali kako smo već u prošloj knjizi ove edicije naslutili, to nije cela priča. Bol jeste velik, nezamisliv, ali on nije dovoljno snažan da pokrene tako nezaustavljivu silu poput Zagorovog ropca sa nerazmrsivom darkwoodskom petljom. Po samoj logici, masakr u Clear Wateru je trebao da ga tera u pohod protiv indijanaca, a ne u njihovu odbranu. Zagor je trebao biti čovek identičnih ideala i gorčine kapetana Flinta iz “1000 faces of fear”. Zaista, sa nulte tačke raskršća života deteta koji je upravo na nasilan način izgubio roditelje Zagor jeste pošao identičnim Flintovim pravcem, odnosno mržnjom i željom za osvetom. Samo što ga je na kraju te staze čekalo to jedno, gorko prosvetljenje. Lično se ni danas, nakon ne znam kojeg čitanja ovog svevremenskog klasika, ne mogu živ načuditi koliko je genijalno Nolitta izbegao stereotipsko “gothamsko” rešenje i ponudio najrealniji mogući motiv za pravdoljublje koji postoji u ljudskoj psihologiji, a koji se nalazi u nečemu tako lepršavom i eskapističkom poput “Zagora” : pokajanje, grižnja savesti i iskupljenje.


"My life's been branded by the mark of violence
by sins and errors I wish I'd never done.
I've been burned by the fire of hate and vengeance
followed my anger and ended up alone."

Baš kao što je Boselli kroz svog lika Andrewa Caina iz naše prve knjige, “Terror from the sea”, rekao kako zlo treba okusiti i počiniti kako bi ga se moglo mrziti. Zagor je počinio gadan zločin. Pobio je hladnokrvno (i sa uznemiravajućim guštom) mnogo indijanaca Abenaki i njihovog bledolikog prosvetitelja Salomona Kinskyja, u potpunosti opijen besom i žeđi za osvetom i toliko karakterno izvrnut u toku svega toga da dobrostivom Zagoru kojeg čitamo nismo videli niti senku. Mladić po imenu Wilding je dosegao i prešao granicu sa koje nema povratka, samo da bi shvatio da je njegov otac ranije počinio sličan (mnogo gori) pokolj među Abenakima i da je upravo to izazvalo napad na kolibu u Clear Wateru koja je izrodila Zagorovim gnevom i osvetoljubljem…čarobni krug, beskrajno zlo kojeg je mladi Patrick Wilding (Zagorovo pravo ime) sada postao deo, uzrok, posledica, krvnik i žrtva. Jer, njegova krvava osveta nad Abenakima je posledica krvave osvete Abenaka nad Mikeom Wildingom i njegovom porodicom, što je posledica Wildingovog krvoprolića kod Abenaka, a što je uzrokovano ko zna kolikim nizom unakrsnih manifestacija međuransne mržnje. Mladi Patrick Wilding je i sam žrtva te lokalne bolesti, pa nije ni on mogao da izbegne da prolije krv…a time je samo hranio jedan dugi niz koji će sa te tačke i zbog njega da se nastavi i dalje. Sve je jedna tužna priča čiji su protagonisti, kako nam je sam Zagor rekao, ljudi “koji su naselili ovo područje u nadi da će u njemu voditi život sa dostojanstvenim poslom. Ime? Pa…ono i nije previše bitno. Mogli su se zvati Smith ili Mac Kenzie ili, šta ja znam, Doupont, i bili isti kao i toliki drugi koji su, poput njih, bili bogati samo voljom i nadom. Ah, da…a onda, tu sam bio i ja…”. Imena žitelja su nebitna, jer su oni opšta pojava jednog bolesnog područja, Darkwooda. Patrick je postao dao te bolesti, uvideo njen užas i besmisao te je stoga rešio da život posveti njenom iskorenjivanju. Radi iskupljenja pred samim sobom i radi svih ostalih. Okusio je  zlo i ne sme da dozvoli da se to ikada ikome ponovi.




“After the rage of war, then came the silence
I found my way and all the doubts were gone
changed my mind and now I stand for peace and justice
this is a dream I’m chasin’ from now on."

Baš kao što je i Čiko prokomentarisao, ja se, dragi moj stranče, evo i sada dok ti pričam, sav naježim kad kod se prisećam prizora Patrickove osvete. Tog jezivog osmeha i malicioznog pogleda dok odapinje strele na Abenake, juri na njih sa sekirom ili ih zaskače iz šiblja sa nožem...a odmah potom tog razarajućeg očaja, osećaja krivice i beznađa, tačke apsoluta drame koja je do tog momenta rasla i rasla, preplavljivala nas. Nolitta ima taj redak dar, da ti se zavuče  duboko po kožu.




Verovatno je u pitanju njegovo poslovično doziranje dramaturških segmenata, kontrasti tipa uvodnih tabli u kojima “nebo nije obećavalo ništa dobro” ali nas Čiko uspe nasmejati dok loži vatru, kidiše na životinje po kolibi i pevuši sa metlom u ruci. Tako će nakon dramtične scene smrti Zagorovih roditelja i Patrickove besne zakletve nad njihovim grobovima uslediti vrlo vedra scena u kojoj se upoznajemo sa Wandering Fitzyjem i gde će se u samo par tabli razmaka malom Patricku pojaviti prvi osmeh na licu, a kompletan strip povratiti svoju eskapističku prirodu. To je Fitzyjeva narativna funkcija: vesnik životnog optimizma koji se pojavljuje upravo u doba kada je Zagoru i čitaocu bio najpotrebniji, kad su crni oblaci nad Darkwoodom bili najcrnji. Zato ćemo sa osmehom na licu pratiti “predivno, fantastično!” odrastanje maloga Patricka u kojem počinjemo da naziremo Duha sa sekirom kojega poznajemo. Oduševljavanje Fitzyjevom sekirom, sitni okršaj sa dva indijanca, kretanje lijanama (jedna pasica, ali nema veze), lutanje područjem, upoznavanje ljudi... Njegov život u kolibi Clear Watera kao da nije ni stao. Sva ona znanja koja je već počeo da neguje pre smrti roditelja (učenje indijanskih dijalekata, kretanje šumom, nezaziranje od opasnosti, uživanje u prirodi...) sa Fitzyjem su se samo nastavila, samo što je majčino školsko podučavanje zamenio za zlata vrednu Fitzyjevu filozofiju i životni moto “slobodnog čoveka” koji mu dopušta da jednostavno uživa u svim lepotama života koje samo šuma može da mu ponudi. Ključna je, međutim, i njegova druga, prosvetiteljska funkcija. Njegove lekcije o “pravdi...zasluženoj kazni”, “dvema stranama istine”, lepotama života, stavu prema zakonima civilizacije ili prema ubijanju “osim ako baš nisam primoran na to”, ljubavi prema prirodi i upotrebi sekire i, na kraju, savet o tome kako da se nosi sa strahotom koju je počinio su stvari kojih je mladi Patrick postao skroz svestan tek nakon što je šteta učinjena pa su baš zbog toga izvršile najveći uticaj na njegovo delanje. Svi ti moralistički i optimistički pogledi na život, iskombinovani sa grižnjom savesti, su učinili od Duha sa Sekirom izvanrednog čoveka i borca kakvog mi danas poznajemo i volimo, a zahvaljujući kojem mladi Patrick nije celoga života pratio stazu kapetana Flinta. Ta Fitzyjeva harizma je ostala urezana i dan-danas kod Zagorovih čitalaca i učinila ga jednim od najvoljenijih likova iz serijala, uprkos vrlo malom broju strana koje ga prate. Pojavio se tačno kada je trebao, uklonjen je sa scene upravo onda kada je njegova funkcija i prestala.



"Tribes will be gathering in the old Spring Council
trappers will rendezvouz by big river banks
and the circle of life will finally find his center
across these wild and beautiful lands."

Tu je trebalo napraviti prostora za veselu porodicu Sullivan, koji su jedini adekvatni ljudi za glancanje već uobličene forme Duha sa Sekirom i njegovo bukvalno uveđenje na scenu, a koji će usput i udahnuti novi nivo vedrine u epizodu. Nolitta je opet išao logikom. Osećaj za teatralno pojavljivanje, manipulacija publikom i efektivnost kostima su detalji koje je žitelj Amerike 19.veka mogao naučiti samo od dramskih umetnika. Tako da je sve od drugog dela stripa samo za opuštanje. Zagor jasno iznosi svoje ideale, pripreme za prvu pojavu Duha sa Sekirom su divota za čitanje, sama pojava uopšte je efektivna i dramski lepo izvedena, dvoboj sa Oga-Itom dostojan finalnog okršaja za kraj priče. Zvezda je rođena. A duga na samom kraju i Zagorova reakcija sa “život je lep!”...savršen kraj, simboličan sa više strana: odgovor na “crne preteće oblake” sa početka priče, izlaganje prirodne scene kao jedne od retkih neiskvarenih stvari iz koje Zagor crpi snažnu volju za sretnim životom. Snažan se krik tada prolomio darkwoodskom močvarom. Ali ne krik bola, već usklik jedne potpune radosti i optimističnog pogleda u ono šta donosi sutrašnjica. Niko kao Nolitta.

"One day I will bury my axe, and I’ll be a warrior no more
one day I belive it will come, that all people will be as one
for all the drums of Darkwood will beat the same deep sound
for all seeds we sow will grow on peaceful land"


Te 1969. godine “Zagor priča...” ne samo da je definisala lika, već je bila Nolittina odskočna daska za jedan dugi desetogodišnji niz od 45 maestralnih priča (napisanih u 127 mesečnih svesaka) koji mi danas zovemo Zagorovim “Zlatnim dobom”. Za sada smo ti i ja, stranče, od tog “Zlatnog doba” u ovoj ediciji, pored “Zagor priča…”, već pokrili dve Zagorove avanture (“The Red Sand” i “Zagor versus Supermike”) i već trljam dlanove da se dotaknemo i ostalih.

Elem, da se vratimo na Zagorove korene. Otprilike je jasno sve: šta je Zagorov pokretač, šta emotivni okidač, koje je njegovo pravo ime, zašto je postao Zagor ( promena identiteta rasterećuje od prvobitnih grehova, pored toga što se uhvatio misije borca za pravdu radi apsolutne redempcije ), odakle mu sposobnost manipulacije masom, kako je došao do titule Gospodara Darkwooda, zašto baš sekira, odakle mu ideja za kostim i uopšte sve što se tiče teatralnih metoda Duha sa Sekirom, zašto baš orao...u, čoveče!

To je, vidiš, dobri Nolitta bio zaobišao. Zagorov simbol je iz nekog neobjašnjivog razloga čekao pune 32 godine da mu se da neko konkretno značenje. Prvi scenarista koji je otišao u tom smeru  je, ako me pamćenje dobro služi, bio Boselli 1994. godine u epizodi “Aljaska” iako je ptica gromovnik bila samo epizodna Zagorova dosetka radi sticanja poštovanja u plemenu Tlingiti sa Aljaske. Moreno Burattini, trenutni glavni urednik serijala i autor mnogih fenomenalnih Zagorovih avantura, je povodom četrdesetogodišnjice serijala konkretnije zavrnuo rukave i stao da dopunjava Patrickov put od smrti Wandering Fitzyja do uzdizanja Duha sa Sekirom, dodavši mu nove mitološke i duhovne elemente koji hrane već postojanu Bosellijevu formu “izabranog” i “poteklog iz divinskog” koja je par godina ranije izronila u broju 400 “Dugin most”, pa i ranije u “Vendetta Voodoo” i još nekim pričama koje te tek čekaju, stranče. Daleko od toga da su Boselli i Burattini težili ka nekoj višoj western-superherojskoj karakterizaciji po kojoj bi Zagor zaista bio neka vrsta poluboga kojeg je Manitu predodredio da u njegovo ime vodi bitku protiv iskonskog zla na zemaljskoj ravni i koji se dobrano udaljava od klasične Nolittine postavke. Ustvari, priča o Manituovom zemaljskom šampionu je istinita, ali to ne menja Zagorovu ljudsku suštinu nego funkcioniše kao novi začin epičnosti koji će biti vodilja autorima u aktuelnoj deceniji serijala. Kao i u Nolittino doba, Zagor će po starom receptu “the less is more” hodati po tankoj žici između standardnog akcionog heroja i legende, dopustivši čitaocu da pomalo okusi od oboje a da se ne zasiti niti jednim.

Dok je trajala ta Bosellijeva nadogradnja, naš stari znanac Ade Capone (autor1000 faces of Fear”)  će slučajno spomenuti Burattiniju kako bi bilo super da napiše priču o Zagorovom simbolu. Burattini je tada pošao od legende o Wakinyan Tanka i Unktehima iz folklornog besedništva naroda Lakota (prologDarkwooda godine nulte je bukvalno njena ilustrovana verzija) kako bi glavni lik postao deo drevne svevremenske priče kosmičkog opsega, povezao je indijanskom percepcijom četiri strana sveta odnosno točka života koje su obeležene različitim bojama i simbolizmom sa centrom točka kao petom stranom koja simbolizuje duhovni smisao i ulogu pojedinca u životnom balansu. Orao kao aluzija na Pticu Gromovnika ( Manitu, indijanski narod, zaštitnik, legenda ) i Shyer ( ljubav? ) naspram izlazećeg sunca ( Jutarnji Orao naspram Noćnog Orla, indijanskog imena Texa Willera kojeg možete naći u našoj knjiziPatagonianašSignature edition “ ) odnosno u centru Točka života sa obeležene četiri tačke sveta. Burattini je crtežu na Zagorovim prsima dodelio prelepu i kompleksnu metaforičku svrhu, dostojnu jedinstvenosti lika. Stvar ispadne još lepša kada se setiš da su Nolittine instrukcije Ferriju, dok je on grafički osmišljavao lika 1961. godine, bile samo: “...i stavi mu neki indijanski znak”.




A scenario, iako nije lepršav poput Nolittinog, već kompletno oslonjen na dramsko i epsko, obiluje prelepim momentima: od bajkovite panorame Litice Groma kao podijumom za čaroban, “veći od životai emotivan dijalog sa Shyer, uzbudljivih ali suzdržanih akcionih scena, sa povratkom starih likova poput Mnogookog i Kanoxena (negativca iz prve Zagorove epizode) te uvođenja novih poput odurnog Groovea, jezivog Pohaske i dijaboličnim Unktehom, sve do epske završnice koje je Patrick samo pasivni posmatrač ( jer nije dosegao status Duha sa Sekirom) kako bi se priča zaključila istim nivoom verodostojnosti kao i mit koji je u prologu prepričavao Mnogooki. Na ovaj način smo umesto tačke na kraju dobili jedan sočan upitnik.


 Što se tiče samog Zagora odnosno Patricka (to ime mu je dao upravo Burattini), smisao priče je rešavanje duge moralne zavrzlame samoprozvanosti vladarom, zakonodavcem i sudijom nad darkwoodskim žiteljima. Nakon 32 godine serijala, Burattini daje Zagoru neporecivi legitimitet odozgo i poništava za svagda Nolittinu paradigmu po kojoj Zagor sve čini na svoju ruku. Pre nego što će Shyer da nagovesti kako mu je pravo za delanje darovano, mladić po imenu Patrick Wilding je, to vidimo u okršaju sa Delawarima, i dalje običan anonimus, bledoliki dečarac čija će aura među indijancima početi da se pomalja tek kroz Pohaskine vizije i čije delanje još uvek nema ama baš nikakvog efekta nad ratnom pretnjom u području. Džaba mu sve predispozicije za borbu protiv nepravde. Motiv, snaga, spretnost, poznavanje jezika i običaja svih naroda, poznavanje područja, volja, ideali, pa i sekira koja je na traperskom odelu samo oblutak na štapu. Fali mu sredstvo. Baš kao što je Batman Christophera Nolana rekao: “people need dramatic examples to shake them out of apathy. As a man, I’m flesh and blood, I can be ignored, destroyed. But as a symbol…As a symbol, I can be incorruptible. I can be everlasting.” Ironično, upravo u epizodi koja definiše Zagorov simbol, simbol na kraju definiše i karakteriše Duha sa Sekirom, kompletira njegovu verodostojnost i utvrđuje mu svrhu. Kompletna nadogradnja u ovoj epizodi se bukvalno nalazi u Burattinijevoj interpretaciji orla na grudima. Ali, kako "Darkwood Godina nulta" najavljuje, Zagorova uloga u Točku ni oblačenjem kostima nije u potpunosti definisana.



Nastavi da tragaš za svojim mestom u Točku Magije, Pat Wilding.
Nikad ne odustaj od potrage za njim...i nikad se ne uzdaj da si ga pronašao.”

Da. Interesantna beše ta davna 1969. godina i sve šta je ona pokrenula. Još interesantnija kada na nju gledaš retrospektivno preko Burattinijevog “Darkwooda Godina nulta” i zamisliš se koliko si silnih avantura i manifesta Zagorove psihološke ličnosti od tada prešao bez uvida u ono šta nam ta jedna sveska nudi. A Darkwoodom je, stranče, od tada protutnjalo sve šta ljudska mašta može da iznjedri. Ipak, iako je Burattini uspeo da reši sve rupe: arogantnost, samoprozvanost kraljem, nametanje sopstvenih zakona, ustrajnost da ispravi sve šta je u ovom svetu pogrešno (iz hrišćanske perspektive, to je greh), za vreme te višedecenijske epopeje nazirao se još jedan element koji ukazuje na psihološku okrnjenost Nolittinog junaka. Spomenuo sam ti to u prethodnoj knjizi “1000 Faces of Fear”, a “Zagor priča…” ti je verovatno već razrešio dilemu. Govorim, naravno, o figuri oca – ratnog zločinca. On je delić Zagorove prošlosti sa kojim još uvek nije naučio da se nosi i koji uspeva da dekonstruiše kompletnu konstrukciju junaka čim malo izađe na videlo (i zato smo njegov lik viđali među Zagorovim neprijateljima kao jednu od manifestacija njegovih najdubljih strahova u Caponeovom čedu).

Naš stari znanac Mauro Boselli (“Terror from the sea, “Vendetta Voodoo) će povodom jubilarnog broja 400 koji je u Italiji izašao 1998. godine se osvrnuti na te stare Zagorove duhove i preuzeti na sebe zadatak da naslovZagor priča...” oslobodi trotačke. Čitalac je maltene odmah upozoren na tematiku sa kojom se hvata u koštac: Boselli će na samom početku izložiti glavnog junaka sa identičnim problemom koji je rievociran u1000 faces of fear odnosno sa nemirnim duhovima iz prošlosti i totalnoj dekonstrukciji  privida nedodirljivosti.



Reference na legendarni dugin most možemo naći u nordijskom mitu o mostu Bifrostu koji vodi do Odinovog kraljevstva Asgarda i u veoma simpatičnoj indijanskoj legendi o duginom mostu preko kojeg životinje prelaze u onostrani život. katabaza tj. herojev prelazak u zagrobni život radi potrage za traženim predmetom, voljenom osobom ili uzvišenim znanjem je česta epska konvencija koja će nas podsetiti na bezbroj naslova, pre svega na DanteovuBožanstvenu komediju”, Odiseja, Herkula, Eneju, Gilgameša, Tezeja, pa i stripovske junake poput Johna Constantinea, Swamp Thinga ili Sandmana. Najviše paralelizama ćemo naći upravo sa Vergilijevom “Eneidom” u kojoj Eneja u podzemnom svetu sreće svog oca Anhiza. Interesantno je da parče indijanskog raja u koje Zagor prelazeći preko Duginog mosta veoma nalik upravo Eliziju, odnosno delu onostranog sveta u kojem, prema grčkoj mitologiji, borave duše pravednika i ljudi voljenih od bogova ( Fitzy, Manetola, Mohican Jack, Akoto i svi ostali) . Pored toga, Zagor za vreme dijaloga sa ocem sedi na obali reke ( na čijoj površini ćemo prvo videti njegov odraz) koju bismo, s obzirom na svrhu i rezultat njihovog dijaloga, veoma lako mogli povezati sa rekom Letom iz Elizija odnosno reka koja dušama umrlih pruža čišćenje od zemaljskih grehova i zaborav radi pripreme za reinkarnaciju. Još jedan, tobože slučajan, paralelizam sa “Eneidom”  je motiv zagrljaja. Eneja ne uspeva da zagrli svog bestelesnog oca dok Zagor to ni ne pokušava , već se ograničava samo na stiskanje ruke dok svom ocu oprašta njegove grehe. Oproštaj je tu, ali ne i prisnost. Zagrljaj je nešto što je zaslužio samo čovek po imenu Wandering Fitzy. Boselli ni tu ne staje sa simbolčnošću, kao da scena sama po sebi nije dovoljno snažna. Postavlja se pitanje lokacije “raja” koji je Zagor posetio. Da li je sve stvarno ili je i to poput Shaytana obična iluzija? Ako po simbolici naslućujemo da Dugin most vodi u indijansku verziju raja, kako to da ćemo u njemu naći stopostotne belce poput Fitzyja i Mikea Wildinga? Da li je Jaylin obred stvarno poslao Zagora u onostrani svet ili je ipak nešto nalik obredu predaka iz “1000 faces of fear” za vreme kojeg se sve dešava unutar lika, u njegovoj podsvesti? Da li je most na kraju samo metafora spajanja ili...? Koliko je to uopšte bitno? Najvažnije je da u finalu Zagor iskače iz sopstvenog ognja, pročišćen, slobodan, potpun i veći od života, time rasplinuvši lokalno-psihološko zlo utelotvoreno u Shaytanu kao da ga nikada nije ni bilo (razočaravajuće ali simbolično).



Sve ostalo se može izvaditi i iz samog čitanja, stranče. Ne moram ja sve da ti nabrajam. Iskreno se nadam da ćeš uživati u ovom “Originsu”. Znaj da smo ti njime upriličili nešto šta se za šesnaest godina postojanja ove trilogije ni u njenoj rodnoj Italiji još uvek nije desilo. Po prvi put se sve tri priče o Zagorovim korenima nalaze jedna uz drugu, unutar iste knjige. Nije mala stvar, bogami. Stari Zagorovi fanovi iz Italije i bivše Jugoslavije su uglavnom u “niko kao Nolitta” stavu prema kojem Burattinijeva i Bosellijeva dopuna nije nipošto dostojna nepremostivog klasika poput “Zagor priča…”. I sam sam bio tog mišljenja. Ali, tek kada sam ih pročitao jednu odmah posle druge, uvideo sam da su obojica uspeli ne samo da se nadovežu na Nolittu nego i da ga obogate, stvore koherentnu celinu čija će te naracija, verujem, opiti kao sve nas starije zagorovce, dok ćeš imati vizuelno zadovoljstvo posmatranja Ferrijevih tabli iz tri različita stvaralačka perioda.


A ako si od onih romantičnih čitača koji literaturu guštaju u potpunom ugođaju, preporučujem ti da odslušaš prelepu pesmu “Wilding’s dream” Graziana Romanija “ sa albuma “King of Darkwood”, čiji emotivni stihovi besede upravo o ovoj trilogiji.




Napisano kao predgovor američkom izdanju Zagora
Zagor n.6 "Origins"
Epicenter Comics (San Diego)


                                                                                                                                 Oktobar 2017.

Wilding's dream

Sećam se… Te daleke 1961. godine “ misteriozna atletska figura trčala je šumom sigurnošću nekoga ko poznaje svaku njenu njenu staz...