Nema mnogo šta da se kaže o ovom Gianluigijevom uratku osim činjenice da je probio led mnogim drugim žanrovski sličnim. No, “ćale” je imao osećaj za neke stvari. On je od Darkwooda napravio bezvremensku i vanlokacionu dimenziju, tako da ovakvi vremenski skokovi i nisu imali velike potrebe za jakim opravdanjem. Da najbolje objasnim, uzmite i čitajte njegove epizode i pokušajte da se setite u kom delu Amerike se Darkwood nalazi. Nije nemoguće, ali atmosfera epizode ne dopušta da se poklopi sa kasnijom geografskom konkretizacijom. Mračna, svemoguća, čudesna...Na sve strane su patuljci i druge čudne rase, svako malo naiđe se na narod koji iznad poplavljenog tla gradi svoje selo na platformama na granama iako su lako mogli da žive na dobroćudnijem mestu. Sve je oslikano tako da čitalac na svakoj strani očekuje ono nešto, jer u Gianluigijevom Darkwoodu sve je moguće. A o prostoru van njegovih granica, na kojima budeš dočekan najmračnijom mogućom scenografijom, vratolomnom dinamikom narativnog toka i najgušćim živim pljuskom strela i kopalja njenih razjarenih čuvara, da i ne pričamo. Tu počinje nepoznato te piscu ostaje da samo odabere najdraži mu od dimenzionih skokova.
Šta ovde onda imamo? Van granica izolovanog Darkwooda postoji jedna izolovana golet na kojoj u izolaciji od ostatka sveta jedan narod i dalje živi omeđen srednjovekovnim normama, moralnim i socijalnim, nesvestan da je trenutno možda jedina tačka sveta koja se ne okreće sa ostatkom Zemljine kugle (Nikola Kopernik i Galileo tamo nisu imali nikakvih fanova). Ideja mi je i ko klincu bila totalno opičena ali nimalo dosadna. Čak sam bio ubedio sebe da je tako nešto moguće, pogotovo u svetu bez novina, televizije, kompjutera i mobilnog telefona (da nije bilo Zagora i to bi ih zaobišlo) pa sam čitao sa užitkom, onim istim koji gustiram evo upravo sada kada je prelistavam. Ako preskočimo naivu u krucifikaciji Kenebeka toliko van domašaja grada, bez ikakvih čuvara,Zagorovo iznenadno poznavanje francuskog jezika (italijan je zaboravio da Zagor nije italijan), vreme kad je priča nastala i mnoge druge nagomilane sitnice u scenariju, priča može i da prođe. No, čar nepoznatog sveta traje samo pri ulasku u grad. Kasnije se više selimo u stare crno-bele filmove srednjovekovne tematike (najbliže [url="http://www.youtube.com/watch?v=x73nPX-06X8"] Robinu Hoodu iz 1922 [/url]) te gušt menja svoj ukus ali ostaje gušt, ako ništa drugo u onom nostalgičnom duhu. Zagor od putnika prvi put postaje borac za ljudska prava prvi put van indijanskog faha, Čiko degustator u duhu kulturološkog obogaćivanja, Moses nejasan povod tako smelom putešestviju (u tolikoj meri da srednjovekovni grad nikada više nismo videli) a led ka nepoznatim svetovima bi jednom za svagda probijen. Sin će znati kako to da iskoristi.
ocena:4/10
Коментари
Постави коментар