Šaroliko li je novije Zagorovo doba! Beše tu zaista svega, momenata koje bi svaki tvrdokorni čitalac najradije poslao u zaborav, no i onih koji raspaljuju čitalačku žeravicu. Ali, da neka sveska vrati čitaocu iluziju zlatnih godina, e to se retko događa! Capone je zaista retka sorta...od onih koji samo jednom žive. Maksimalno sam uživao i pri današnjem drugom čitanju ove priče.
Spomenuli smo već sudare divova, gde se Kralju Darkwooda suprotstavljaju Iron-man, Supermike, Pekvot itd. Većina tih likova pripada dvorani slavnih slavnih u serijalu, neokrnjenih i vazda ponositih bista. Rekao bi čovek "videli smo sve, nema potrebe za dalje". Capone nam opet maše glavom, smešeći se.
Temelji za jednog Entaka možda jesu istrošeni, ali kompletna konstrukcija odiše stabilnošću i inovativnošću. Ade gradi lika koji korača stazom sagrađenom iluzijama o sopstvenom divinizmu i moralnim uverenjima. On nije varalica, njegova slava nije rezultat pozorišnih efekata, već harizme zemaljskog hrama šumskoga duha: sveto drvo, sveti izvor, pojas mrtve šume. Prema Caponeovoj iluzionističkoj scenografiji močvara Mo-Hi-La izgleda kao parkić u koji odeš hraniti golubove.
Sudar dvaju divova iz Manituovog rukava je astronomskih, skoro epskih dimenzija. Vratolomna akcija koju čitaš u jednom dahu, ali koja ti ne dopušta brzo okretanje stranice zbog naratorske i grafičke potpunosti tabli. Zašto kažem epski? Pa, veličanstvenost svakog aspekta ovog sukoba ne dozvoljava mršavije reči. Sa fizičkog aspekta superiornosti sa Entakove i Zagorove strane se neprestano razmenjuju- niti Zagorova čuvena sekira nije dovoljno učinkovita protiv čiste snage Entakovog tela. Sa psihološke strane imamo primamljivo komplikovanu caponeovsku karakterizaciju- ova dva lika su u suštini veoma slična.
Entak je još jedna od varijanti Duha sa sekirom, odgovor na pitanje "šta bi bilo kad bi bilo" nametnuto poslednjom rečenicom "[i]Život mu je bio upropašćen još dok je bio sasvim malo dete...Uostalom, naše priče su slične...Ali ja sam naleteo na Skitnicu Ficija. On mi je pokazao pravi put. A Entak je imao tu nesreću da je rastao uz pogrešnog čoveka! Sad se pitam da li naša sudbina zavisi samo od osoba koje je sudbina odredila da budu pored nas![/i]". Ali ta kvazi-pouka cele priče nije ostavila ni približno jak utisak koliko ostatak velike slike. Entak je indijanac obeležen tragedijom nastalom krivicom belog osvajača (nije mi jasno samo koliko se on seća toga). I budući da je dobio taj dar od Manitua on je "znao" da ga čeka misija u njegovo ime. Razlika u toj misiji je ta što će se zalagati za mir tako da zbriše sa lica zemlje ili oboriti na kolena belog čoveka. Takva je njegova percepcija pravde. Ona je opravdana, i bez da je lišena slobodne volje. Mislim, tako na pravdu gleda i sami indijanski narod (Ko će kriviti poglavicu Onondaga za onakav stav prema belom čoveku koji se usuđuje da previše gura svoj nos u njihovu svetinju-Šumskog Duha?) te u njemu vide svog duhovnog vođu. Niski udarac po Gospodara Darkwooda je i činjenica da niko nikada nije u dolini Widegreen čuo za njega, njegov autoritet tamo nema nikakve podloge osim bahatog ponašanja.
Ono što Entaka izdvaja od svih ostalih momaka iz dvorane slavnih je iskrena ubeđenost u divinsku česticu unutar svoje duše. Nije posredi nikakav materijalni cilj poput slave i moći već to verovanje u uzvišenu svrhu sopstvenog postojanja. Zato je Zagor u položaju belog varalice, šarlatana, samoprozvanog glasnika Manitua, jer njegova slika branioca crvenog naroda je pred Entakom naprosto smešna. On je uljez, prosjak pred dvorcem, njegova sekira je samo mali oblutak protiv čitave jedne šume...Zato je u dvoboju onaj koji stoji pravo baš Entak, čija je harizma ravna njegovoj snazi i čiji je lik zbog svoje prirodnosti stopljen sa celom atmosferom na ostrvcetu jer se međusobno nadopunjuju. Sveto mesto i sveti čovek protiv belog šarlatana. I šarlatan pada, ovako ili onako, ali pada!
Na toj tački nastupa epski tonalitet priče. Zagor ako i jeste šarlatan, on je šarlatan sa stilom, dragocenim iskustvom, ispravnom perspektivom i opravdanim statusom. Entakova harizma nije bila dovoljna da nametne autoritet svim rasama u svom okruženju, on se morao poslužiti magijom iliti prirodnim opijatom da bi sebi uz bok imao i crvenokošce i belce, a opet sve u svrhu sveopšteg nasilja u ime pravde. To je etički pogrešno. Capone time nameće Zagorove vrline i neizbežnost konačnosti ili fatalnosti sukoba. njih dvojice. A između prvog i konačnog, scenarista je spremio par psiholoških kolačića. Na primer, Zagorov san posle prvog dvoboja otkriva tajne Zagorovog pokretačkog stimulansa: pao bi pod uticajem vode sa izvora (Entakov znak na košulji umesto Ptice Groma) da podsvesno nije prizvao svog uzora Skitnicu Ficija („ja sam čovek koji ti je pokazao put kojim treba da ideš“), Salivenove i „ruku na ramenu“ tj. Tonku- ličnosti koji su mu, živi ili mrtvi, pomogli da determinuje „put kojim treba da ide“ i na njemu ustraje. Mentalna blokada (u ovom slučaju pod dejstvom izvora) je moguća samo ako ne naiđe na dovoljno jak otpor uma, a Zagorov um ima jasno konkretizovane „vodiče“ te je shvatio da treba da „skine“ majicu čiji ga je plamen zahvatao. Interesantna je paralela sa Čikom. Ako su Zagora iz okova hipnoze izvukla ljudska otelovljenja njegovih ideala, Čika su izbavili njegovi strahovi. Odlična Caponeova ideja: meksikančev stimulans za egzistenciju je „mamaupom...“. To i nije toliko ludo, i zato mi se sviđa. Da bi čovek prošao neke prepreke bitna je borba, a njegova je upravo ono suprotno- beg i vrištanje. Caponeu je jako stalo do spontanog psihološkog prikaza naših junaka, metode koje je primenio u ovoj epizodi su slične onima u „Hiljadu lica straha“ gde se mešaju konkretizacije unutrašnje borbe sa invokacijom starih neprijatelja. Osim što je ta invokacija svojevrsni ommage dobrim starim vremenima, ona je i dobar način da podseti čitaoca na to šta je sve glavni junak prošao da bi stigao do ove tačke na kojoj je sada, ali pre svega da mu stavi do znanja da i on (scenarista) a i junaci čiju priču kroji takođe imaju svest o tome, što ipak menja i produbljuje kompletnu sliku oduzimajući joj „kratkoročni“ status.
Stimulans je prisutan i kod Entaka, simbolički bogat: otkucaji sata. Čitaoc može pretpostaviti da je ono fizička veza sa prošlošću, što je donekle i istina. Ali pretpostavljam da je to jedna od Caponeovih skrivenih spoilera čitaocu. „Ovo je zvuk koji si želeo da čuješ pre nego što zaspeš...poslušaj ga opet...dopusti da ti smiri dušu kao nekada“ tik tak tik tak. Ne podseća li ovo na čisti proces hipnoze? Nije li to jedna od metoda kojom osvetom opijeni Šakan gasi sumnjičave Entakove misli? Manipulacija radi opsesije koja je jača od ljubavi prema rodu svome.
Коментари
Постави коментар