I tu smo, gospodo! Brojka od koje čovekovo srce prećuti jedan svoj otkucaj. Broj 600! Dignite čaše i nazdravite!
Po mnogo čemu pamtiće Darkwood leto ovo dve hiljade i petnaesto. Mnoge nove staze su utabane, mnogi sjajni momenti upriličeni, mnoga oka zaiskrena. A kojom prilikom to sve da onako ozareni prečešljamo ako ne u recenziji jednog jubilarca? 7. jula, Zagor doživljava svoje prvo američko izdanje, zahvaljujući našem Igoru “D.J.” Maričiću i njegovoj izdavačkoj kući Epicenter Comics iz San Diega, a epizoda kojom se otvara niz najboljih Zagorovih epizoda je “Terror from the sea” Maura Bosellija i Stefana Andreuccija. S druge strane, matična Zagorova kuća “Sergio Bonelli Editore” će nas 28. jula počastiti prvim Zagorovim udruživanjem(izbeći ću reč team up iz bunta prema anglizmima) sa drugim junakom iste kuće – Dragonerom – u specijalcu pod naslovom “Avantura u Darkwoodu” i nastalu iz pera Stefana Viettija i Waltera Venturija. Iako u već spomenutom izdanju Epicenter Comicsa sjajne naslovnice potpisuje Michele Rubini, ovaj Dragonero Specijal br.2, osim što je prvo udruživanje Zagora i nekog drugog junaka, je, u sklopu izdavačke kuće “Sergio Bonelli Editore”, i prva Zagorova sveska čije koirce ne crta naš Gallieno Ferrinego baš Rubini! Treća sveska, i ona kompletno obojena kao i prethodne dve, a izlazi 1. avgusta, je prvi Zagor kojeg potpisuje neitalijanski autor, već ni manje ni više srpski crtač Bane Kerac, legenda naše domaće strip-scene i ovoga foruma uopšte! U pitanju je treći broj edicije Kolor Zagor pod naslovom “Prošlost “Gituar” Jima”. Dva od tri događaja, gospodo, uključuju Zagorovo jezgro sa ove strane Jadrana. Molim lepo, napunite ponovo čaše i navijte do dna...možete i dva puta. U svakom slučaju, lep je to niz od tri (četiri, ako računamo Rubinijevu naslovnicu kao slučaj sam za sebe) prva događaja u istoriji serijala. Ali tu ne staje priča. Ostatak godine, počevši od 4. Avgusta, posvećen je nečemu sedmom. Jedna reč je dovoljna. Hellingen.
Ceo taj niz ovog leta invazije je 2. jula pokrenuo jubilarni broj 600, koji je već sam po sebi, simbolikom i sadržajem, veoma značajan. Po već ustaljenoj tradiciji naravno. Da... Tradicija. Ova jedna mala sveska budi u nas mnoga sećanja.
Neminovno nas baca unazad na ostale jubilarce, nezaobilazne da ih se spomene pre nego što se zaista osvrnemo na sami broj 600. Kada bacimo pogled na ovako skupljene sveske, primetićemo da smo sada već po tipu priča u odnosu 3 na 3: Prva tri jubilarca (ZG 100 “Moj prijatelj Guitar Jim”, ZG 200 “Prokleto blago” i ZG 300 “Trka sedam strela”) su tri obične, masne, klasične priče koje samo boja razlikuje od ostalih epizoda regularne serije. Prve dve, Nolittina i Sclavijeva, kvalitetom daleko nadmašuju Toninellijevu priču, ali njihova zajednička suština je ista: tipična darkwoodska avantura, ovoga puta obojena i definitivno ograničena na tu jednu slavljeničku svesku. Ostala tri (ZG 400 “Dugin most”, ZG 500 “Indijanska magija” i aktuelni ZG 600 “Dan invazije”) su išla u simboličke vode, svaki posebno napisan kao svojevrsna posveta liku i serijalu. Boselli se “Duginim mostom” dotakao teme Zagorovog oca i stavljao tačku na nju, Burattini je “Indijanskom magijom” napravio posvetu svim cenjenijim scenaristima serijala, samim tim i dugom putu Duha sa sekirom, a Rauch ovaj broj 600 posvećuje samom Nolitti i Zagoru. Van te priče o tematskoj funkciji pojedinih jubilaraca, i ovim brojem se potvrđuju pravila o poštovanju tradicije. Sve stote jubilarce pišu različiti autori: nakon Nolitte, Sclavija, Toninellija, Bosellija i Burattinija, zadatak upriličavanja broja 600 dan je Jacopu Rauchu. Takođe, i naslovnice i crtež je potpisao jedan i nezamenjivi maestro Gallieno Ferri i, naravno, sve i jedna epizoda je u boji.
Ceo niz ima samo dva presedana u tradiciji: Nolittin broj 100 je napisan u 130 strana, dok svaki sledeći sadrži samo 98 strana priče (velika je šteta što originalni obim nije ispoštovan pošto poslednja dva jubilarca vidno pate od manjka stranica za ugodno zaokruživanje svog koncepta), i Sclavijev broj 200 ne sadrži naslov epizode na Ferrijevoj naslovnici, već samo natpis “Zagor 200”.
“Dan invazije” je jedna veoma “smela, klizava stranputica” (citiram UBC fumetti recenzenta Cristiana Di Clementea, ne aludirajući pritom na kvalitet epizode) kojom su se autori zaputili. Takva smelost je kod jubilaraca viđena jedino u broju 400 „Dugin most“, kada je Mauro Boselli odlučio da uzme u svoje ruke finale jedne od ključnih tema celog serijala: breme očevog greha, element koji je takoreći definisao i obeležio lika. Ne moram da napominjem koliko je hrabro serviranje takve priče fanovima koji su naslove poput „Zagor priča...“ i pojedine njegove nastavke uzdigli u nebesa, zar ne? Sa takvim nečim na kiosku će te ili razapeti na milanskom trgu ili ti isplesti jedan od onih lovorovih venaca. Sad, zamislite samo kakvu pometnju može da izazove „udarac u samo srce čitalaca“ (C.Di Clemente), budući da „Danom invazije“ dobijamo direktni nastavak legendarnog, nezaboravnog i kultnog „Terora šeste planete“ iz 1980. godine.
„Akkronijani bejahu vazda tamo negde gore i podmazivahu oružje iščekivajući da nam jednom banu ratoborniji nego ikad!“
Jacopo Rauch, intervju povodom broja 600 za www.sergiobonellieditore.it
Akkronijani! Jedan od najiščekivanijih povrataka u serijalu. Zar zaista iko mora da naglasi enormnost tog rizika? Poslednja Nolittina priča i remek-delo, jedan od najvoljenijih bisera serijala od strane fanova i klasik čija tematika mnogim stvarima pripada baš osamdesetim godinama. Da stvar bude gora, izostalo je jedino šta je moglo da smanji rizik inicijalne degradacije na osnovu halo-efekta: element iznenađenja. Jednostavno, svi smo znali unapred godinu dana šta nas čeka, tako su Zagor, Čiko i ostali indijanci na mestu događaja jedini koje je akkronijanski leteći brod prestravio obrevši se na nebu nad Čistinom Male Vode, dok je čitalac tu istu tablu video već u januaru ove godine. A i to je bilo nakon silnih najava, aluzija i Burattinijevih fotografija, pa je i tada puno iznenađenje izostalo.
(Upozoravam čitaoce da recenzija od ovog trenutka sadrži brdo opakih spoilera (valja nam naći srpsku tj. hrvatsku reč za to) te da svako daljnje slovo čitaju na svoju odgovornost )
Srećom, ako je Burattini kao urednik išta uradio kako treba povodom ovog jubilarca, to je upravo odluka da njegovo pisanje poveri Rauchu – čoveku koji je sa prve dve sveske Color edicije dokazao svoje umeće baratanja pričama sa malim brojem stranica. Isto tako „srećom“, ideja povratka Akkronijana nije Burattinijeva (kako se govorkalo na mreži) nego baš Rauchova, jer je i sam veliki fan Nolittinih vanzemaljaca. Jedina (ali, majko mila, tako velika) muka koja je mogla da potisne njegov entuzijazam je zadatak da tu potencijalno epsku priču skuči na minorne devedeset i četiri stranice. To za njegove talente uopšte nije problem, ali Akkronijani su takav narativni potencijal da ne možemo nego da žalimo odluku uredništva što su odlučili da ih vrate u samo jednoj regularnoj svesci. I ovde, na forumu, smo znali da pričamo o tome kako bi povratak Akkronijana, njihova osveta jednom krvavom invazijom zbog poraza na brdu Naatani, sa sve celom armadom njihovih letećih tanjira i apsolutno dominantnijom destruktivnom silom, bila avantura za pamćenje. Svi smo stvarno uzeli u obzir samo takav scenario njihove sledeće pojave u serijalu. Ni Rauch nije izuzetak. Sinopsis je vrlo brzo osvanuo na papiru, veoma precizan, i od samog početka nije ostavljao mesta nesigurnostima. A scenario je izvukao u jednom dahu, oslanjavši se samo na njegovo uzbuđenje i određene planske odluke vođenja naracije ne obaziravši se pritom, i zahvaljujući tome, na pritisak koji zadatak može da donese (izvor: intervjui nawww.sergiobonellieditore.it i www.lospaziobianco.it).
Indicije koje je sebi postavio bile su jasne. Jubilarac slavi dug vek Nolittinog Zagora, stoga mora biti napisan u određenoj strukturi naracije, pravilima i paletama klasičnog doba. Zbog toga, priča se razvija linearno, „čitaočevom prijatelju“, onako kako je to Nolitta voleo. Jedini presedan je kratki uvod koji u formi narodnog predanja podseća čitaoca na događaje u „Teroru šeste planete“ (stilski vuče na njegovog mentora Bosellija i uvod „Duginog mosta“...isto tako, posredi je reinterpretacija priče koja je uklesana na zidovima Rakumove pećine), što se sa razmakom od 35 izdavačkih godina nikako nije moglo izbeći. Dalje, Rauch je sebi zadao da, opet radi poštovanja tradicije i svojevrsne posvete Nolitti i klasičnom dobu serijala, Zagor i Čiko ostanu na sceni tokom cele priče. Takođe, da u priču uvrsti što je više moguće opštih momenata i mesta darkwoodskog univerzuma: početak priče sa Čikovim gegom i pesmicama, sastanak poglavica na Čistini Male Vode, Zagorovo spektakularno pojavljivanje na sastanku, ubacivanje nekih najviđenijih likova iz serijala (vidi pod Zanimljivosti), ponovo jelen nakon kojeg se sve menja (kao u „Demonu ludila“, „Ponekad se vraćaju“ i „Čoveku koji je pobedio smrt“), brdo Naatani... Dodajte tome Ferrijev crtež: Akkronijane, unutrašnjost njihove letelice, sva ona prepoznatljiva mesta i likovi iz Darkwooda, dobri stari tradicionalni stil... “Dan invazije“ definitivno doziva doba klasika.
Radnja je jednostavna i pitko izvedena. Nakon što je bezvremenski bosellijanski prolog kratko ali efektno najavio pretnju, Rauch nas prebacuje na nultu tačku: simpatičnog Čika u lovu negde u šumi i spontano zabavnim gegom (vic se nikada ne prepričava, pa ću da prećutim) koji se pokazao i savršeno funkcionalnim po priču jer nas neprimetno dovodi do prvog zapleta: Darkwood je opasan nevidljivom i neprobojnom barijerom i ništa iznutra ili s vana ne može da prođe kroz nju. Odatle, razvoj događaja ide prilično brzo: sastanak na Čistini Male Vode povodom te nepoznate pretnje, kratki sukob sa opsednutim indijancima Powhatanima koji rezultira Zagorovim i Čikovim zarobljavanjem (i koji nas neodoljivo podseća na jedan sličan iz „Duginog mosta“...no, dobro. Mentor je mentor) i pojava Akkronijana koji onesvešćuju zblanutog Gospodara Darkwooda. Sve to u 33 strane. Zvuči prebrzo, i oseti se da se pisac hvatao u koštac sa malim brojem listova, ali se nikako ne dobija utisak nekakvog požurivanja. Različiti segmenti uvoda se bukvalno ulivaju jedan u drugi, i svaki prethodni nosi funkciju uvođenja sledećeg. Smena scena odrađena je u apsolutnom kontrastu: prvo jedna divna, harmonična šuma te gotovo magično veče na sastanku te dinamična strava i užas sukoba i pojave akkronijanskog svemirskog broda.
Centralni zaplet je drugačijeg tipa. To je jedna duga (ne i dosadna) scena u unutrašnjosti svemirskog broda, gde je Zagor okovan i vodi dijalog sa akkronijanskim komandantom Daimanom (Hellingenovog „Svemirskog brata“). Ustvari, to je osnovna narativna tačka zapleta oko koje Rauch malo „talasa“ da se ne bi sve svelo samo na burattinijevske razgovore, da bi se ova kratka pripovest produbila, ali i da bi određenim dodatnim segmentima već dao bazu što prirodnijem raspletu da isti ne bi ispao „iz neba pa u njedra“. Da ne ponavljam to opet, celi „Dan invazije“ je odlično osmišljen i građen kada je u pitanju tok priče. Svaka scena je unapred spremljena i podbočena, pa će sigurno da izostane utisak piščeve panike pred malim brojem stranica koji je ostao do kraja kao što je to bio slučaj sa „Indijanskom magijom“ i „Manituovim kovčegom“. Ne, ovde je sve odmereno, svaka stranica je pametno iskorištena, nema naglih skokova niti brzopletih momenata...sve teče, bukvalno.
Talasanje, varijacije, koje sam spomenuo su pre svega Zagorove vizije. Prva se odvija u dve strane, u vidu sna, neposredno (i uzrokovano istim) nakon onesvešćivanja u Čistini Male Vode, i u njemu se Zagor „budi’ u svojoj kolibi da bi ga na izlazu iz nje umesto močvare i guste vegetacije dočekala pustara i ukazao mu se Akoto s rečima:
“Zalud zveraš oko sebe, Zagore! Tvoja močvara više ne postoji! Ovde sam da ti pokažem šta će jutrom ostati od Darkwooda! Obična beživotna pustoš posrnula pod vetrom...“
Ovim proročkim snom u celu priču ulazi i indijanska magija, što se lepo kombinuje sa scenom u visokotehnološkoj prostoriji unutar svemirskog broda što sledi odmah potom. To je Rauch lepo preuzeo od Nolitte i svog mentora Bosellija: kombinacija futurističkog i drevnog (već sam vam o tome pričao u kontrarecenziji „Svemirske braće“ i recenziji „Skiptar Tin-Hinan“). Ovaj deo drevnog, prvi san-vizija, osim što svojim vizuelnim i tipskom različitošću začinjava i osvežava prethodnu i sledeću scenu, daje priči novu dubinu, a isto tako je i funkcionalna po njen tečniji razvoj. Jer, ona već priprema čitaoca i Zagora na ono šta će mu upravo potvrditi Demian, a šta nam u potpunosti pojašnjava zaplet koji smo delimično, kako sam već spomenuo, svi bili priželjkivali i naslućivali:
„Vratili smo se da bi smo osvojili vašu planetu. Zbog rezultata prethodne dve ekspedicije baš na ovom mestu, Veliki savet je shvatio da vaša civilizacija, iako još uvek primitivna, predstavlja pretnju koja ne sme da bude potcenjena! Cela akkronijanska svemirska flota se trenutno nalazi u jednom delu vašeg sunčevog sistema i čeka trenutak da pohita u napad...trenutak koji će doći čim mi izvršimo zadatak zbog kojeg smo poslani u izvidnicu...to jest čim kompletiramo istragu zbog koje smo te zarobili...i nakon toga ćemo mesto zvano Darkwood, poprište tajne koja nas je porazila već dva puta, zbrisati sa lica Zemlje.“ (str.46)
„Zbrisati sa lica zemlje“ neće ničim drugim nego atomskom bombom čiju će eksploziju nevidljiva barijera zadržati samo unutar Darkwooda (ujedno i sprečiti uplitanje izvana). Tu je opasnost Akoto/Rauch najavio u prvoj viziji, šest strana ranije (slično je uradio i Boselli u specijalu „Crni plamen“, samo što je njegova simbolika bila opštijeg tipa). „Atomsku bombu“ (što vizuelno više podseća na visokotehnološki pulp bojler, u skladu sa vizuelnim rešenjem futurističke tehnologije još iz prvih Zagorovih epizoda, tačnije prvog Hellingena) svakako ne možemo i nećemo da povezujemo sa Wendigovom primamljivom poentom. Ona je tu kao pretnja i kao Zagorovo sredstvo za pobedu, funkcionalnija kao sredstvo nego kao pretnja, što bi malo pažljivijem čitaocu -koji je obratio pažnju na konstantnu anticipacijsku funkcionalnost svake scene koju Rauch ubaci- trebalo već biti prilično očigledno kada je ista stavljena samo par metara od kapije za teleportaciju direktno u matični brod svemirske flote (koja „čeka trenutak da pohita u napad“). Još je očiglednije ako ste gledali filmove „The Avengers“ iz 2012. godine i „Stargate“ iz 1994. Jednostavno da jednostavnije ne može biti. Zagor će se nekako osloboditi, baciti bombu kroz „zvezdanu kapiju“, bomba će se obreti na matičnom broju trenutak pre nego što eksplodira i svojom silinom uništi celu flotu. Ne znam kako je bilo u tvom slučaju, čitaoče, ali slutim da si poput mene došao do identičnog zaključka u identičnoj sceni.
Zašto baš tako? Zašto ne bismo gledali jedan sočan sukob između planete Zemlje/Zagora i svemirske flote? Zato što Zagor u takvoj situaciji ne bi imao nikakve šanse. Osim toga, strana je premalo da bi se nekako smislilo „opravdanje“ za Zagorov/Zemljin trijumf nad Akkronijanima, a i efektno pripremile, izrežirale i finalizirale scene sukoba. Ne kažem da je ideja inače suluda, može se tu napraviti dobar posao jednom u budućnosti. Ali, ovde je to jednostavno bilo nemoguće. Definitivnu potvrdu da „Dan invazije“ nije ništa dalje od dana potencijalne invazije je bilo već očigledno kada se na cca tridesetoj strani pojavio samo jedan akkronijaski brod. Dakle, da ne tupim o tome. Pretpostavili smo finale. Problem je sledeći: kako doći do njega? Zagor je okovan u komandnoj sali svemirskog broda, nije više „zemljanin“ za potceniti, daleko je od svetog Rakumovog oružja, i okružen je naoružanim akkronijanima. U očima čitaoca, to je poslednji problem, i ta čitalačka slast junakovog bezizlaza trajala je nekoliko strana. Rešenje? Rauch dela mudro, i bira ono najslađe: nolittansko.
Na stranu i ubacivanje mentalnog programatora, Rakumovog oružja, Rakumove pećine, samog Rakuma, par kaiševa sa dva leteća Akronijanina, Akota i drugih poznatih elemenata iz Nolittinog opusa, posmatranje Zagora kako kida metalne okove u napadu besa (dok posmatra masakr indijanaca) mi je baš zaiskrilo oke. Do vraga i logika i fizika i bilo šta u granicama zdravog razuma, ovo je biser slatko naivnog doba koji mi je baš trebao. Ništa komplikovanje ili deus ex machina intervencija...Zagor kida čelične okove jer je besan i tačka. Još kada je kratko šamaranje u stilu jedan na trideset-tras-dvadeset-smack-deset-tump-pet-pljas-par nastupilo, rekao bih da je svaki tradicionalista dobio svoj koitus :)
"Oružje je ništa bez ruke koja ga steže"
Rečenica-nosilja cele priče, jednostavna, lepa, efektna, pamtljiva. Drugi „san-vizija“ u kojem se pojavljuje, a u koji je Zagor zapao čim su ga Akkronijani onesvestili pri maločas spomenutom sukobu, malo je složeniji i šireg je spektra. Prvi njen dvostrani segment uključuje kratki Hellingenov cameokoji nam kroz njegove „spontane“ reči -„Jeste!...biće da je ovo samo ružna uspomena...ili možda, ko zna...vizija mogućeg sutra!“- najavljuje sledeće sveske. Inače, osamnaest godina nakon „Dvoboja u svemiru“ (najbolje grafičke interpretacije Hellingena ikad), pad Ferrijevog kvaliteta je na ludom naučniku najuočljiviji. Ovo ovde je jedva fleka omiljenog nam dijaboličnog profesora. Drugi segment uvodi pravog „živog“ Rakuma na scenu i podseća nas na scenu sa dva leteća Akkronijana koji jure Zagora. Lokacija: „Proplanak Divova“ na vrhu planine Naatani. Treći segment, koji se odvija u Rakumovoj pećini a baziran je na novom Zagorovom dijalogu sa Akotom, razotkrivajućeg je karaktera. Saznajemo da nismo u snu-viziji već u projekciji Zagorove unutrašnje borbe protiv akkronijanske mašine za kontrolu uma, kao u Burattinijevoj „Indijanskoj magiji“. U toj tzv. projekciji Rauch uvodi divinske elemente, Akota i Rakuma, i novu recku u već prilično složen profil „Heroja Dobra“. Da, isto ono šta smo dobili u „Demonu ludila“, „Sedam gradova Cibole“, „Osveti Vudua“, „Nultoj godini Darkwooda“, „Crnom plamenu“, „U kraljevstvu Songhaya“, „Junacima Crvene Grane“, nekim epizodama Južnoameričke odiseje i „Ostrvu srebrnih lisica“ ( službenog naziva „Gospodar ostrva“ ), a ovaj put se recka tiče prave tajne svetog Rakumovog oružja tj. činjenice da moćno oružje nije fatalno po Akkronijane ako nije u rukama Odabranog od Manitua. Prilično lep momenat, najbolji mogući da se još jednom proslavi veličina jedne izdavačke legende, stavljajući u centar pažnje element „Šampiona pravde“ i na neki način još jednom ukaže na ogromno prostranstvo njegovog narativnog potencijala (koji, istini za volju, i predugo čekamo da se iz potencijala uzdigne u jednu konstantu kvaliteta).
I to bi nam, u hronološkom predviđanju finala, bila poslednja slagalica od koje zalazimo u skoro apsolutno očekivano. Ali, ono šta sledi nije ni sterilno ni dosadno (nemaš ti vremena, čitaoče, da se dosađuješ u ovakve 94 strane).
Divinska intervencija u funkcionalnosti primitivnog oružja protiv tehnološki naprednije i superiornije vanzemaljske civilizacije kao motiv odlaganja sukoba (u priči), metod uprošćavanja fabule te začinjavanje iste, funkcija zapleta i raspleta, simbolični prikaz dugogodišnjeg pečata serijala...
Potez na kojem jednostavno i kao zagorovac i kao recenzent skidam Rauchu kapu. Samo par stranica kasnije saznajemo da su Akkronijani, civilizacija kojem je divinski entitet i intervencija nepoznat pojam jer je njen napredak baziran na čistoj naučnoj perspektivi, proveli sve ove godine pokušavajući da prokljuve i sintetizuju Rakumov luk i štit tj. da naprave vernu repliku tog oružja koristeći identične materijale i „hemijsku strukturu“ da bi shvatili tajnu njegovog učinka. Nauka koja pokušava da konkretizuje nešto čija se tajna nalazi u religijskim sferama, njoj nedostižnima („znati“ koje se kosi sa „verovati“). Prepoznaćemo taj element naracije u raznim momentima serijala. On toliko „leži“ Zagorovom univerzumu da je meni lično vazda dobrodošao. Ali nije ono predmet mog divljenja ovde. Rauch je tom posvetom serijalu ustvari dao bazu kompletnom „Danu invazije“ kao direktnom i logičnom nastavku „Terora šeste planete“ . Nastavak koji, pored toga što je logičan, u duhu serijala opravdava izostanak prave osvetničke invazije, koja bi bila još logičniji nastavak, i ustupa mesto prisustvu samo jednog svemirskog broda na Zemlji („pre nego što uništimo Darkwood i osvojimo Zemlju, moramo prvo da shvatimo tajnu koju naša nauka nije uspela da razreši“). To neće uvrediti ničiju inteligenciju, jer, kada znaš da postoji civilizacija koja je toliko ponosna na status svog tehnološkog napretka, do granica egocentričnosti, normalno je da je tišti ono šta nije u stanju da objasni. Ono „šta devojci sreću kvari“ je poriv koji nadmašuje i vojnu strategiju i žeđ za osvetom. Moramo znati. I to je bilo po njih fatalno, u svakom mogućem smislu. Uglavnom, izbegavanjem motiva se fabula uprošćava sa globalnog-epskog na kolektivno ali individualno. Može se smestiti u jednu svesku jer se naracija lokaciono ograničava samo na Darkwood. Oko šume je barijera kojom Rauch-Daimon sprečava mešanje ikoga s vana (Boselli je u svom „Dvoboju u svemiru“ sličnom problemu pristupio tako što je dao samo mali pogled na svet van Darkwooda preko malih ekrana...veoma zgodno). A da se u priču ne bi mešala previše i indijanska plemena i vojska unutar barijere, Rauch-Daimon postavlja smrtonosna oružja po močvari oko svemirskog broda i još smrtonosnije leteće dronove pored kojih ništa živo ne može da prođe. Na taj način, u samo ukupno 5-6 stranica (koje su opet služile uvođenju drugih scena. Otkrivanje barijere dovodi do sastanka poglavica gde Zagor upada u akkronijansku zasedu, a masakr indijanaca preko dronova i „topova“ razjaruje Zagora da bi se on oslobodio okova), naracija se ograničava samo na Zagorovu intervenciju. Kada je taj element iz ideje prešao u rečenicu “Oružje je ništa bez ruke koja ga steže“, radnja se, kako sam već rekao, lepo začinila. O njenoj simboličnosti sam vam, takođe, već pričao. Sve to samo jednom prostom rečenicom.
Ono šta nisam očekivao je pojava Rakumovog duha u ključnom momentu razrešenja. Još jednom, opet kao u „Duginom mostu“ i drugim Bosellijevim pričama, uz Zagorov bok za vreme bitke stoji mala „vojska“ duhova. Ovoga puta to su Akoto, Keokuk, Rakum i Manitu Bizonova Glava, specijalno za ovakvu priliku.
Elem, da se bacim na sveukupni utisak. Priča je pitka, dinamična, simpatična...prosečna. Sadrži u sebi taj šmek jubilarca koji joj povećava ocenu, a pisana je pod prokletstvom ograničenja jubilarca pa ćemo i tu zažmiriti na jedno oko. Ono šta je najinteresantnije, trebalo je mnogo domišljatosti (sve ono navedeno gore) da bi ovako kratka epizoda, sa ovako opsežnom temom, ičemu valjala. Početak je daleko dinamičniji od srednjeg dela koji je ipak blago razvodnjen dijalozima (u odnosu na celi niz događaja u par početnih strana), a finale nekako baš mlako, više krivicom crteža nego scenarija. Scenaristički, rešenje onako brzog uništavanja cele flote je nekako smešno, ali razumem da nije moglo ništa odmerenije. (Što je uopšte izabrao Akronijane za jubilarca, pitaćemo se ipak...). Za vreme čitanja se nisam mogao oteti misli koliko mi je žao (lično i zagorovski) što Ade Capone nikada nije doživeo zasluženu čast da se „overi“ u jubilarcu, jer taj čovek nije samo jednom smestio odlična scenarija za samo 94 table. Prema Rauchu ću biti sada blag i dati mu 8, iako je 6 daleko prikladnije nekoj objektivnoj slici. Dve ocene više dajem zbog spomenutog uspelog šmeka jubilarca, prokletstva manjeg broja strana i zavidnoj hrabrosti da ovako nešto uopšte i napiše. Koncept (priča) je svakako za 8. Ostaje nam da se poput Zagora zagledamo u zvezdano nebo i čekamo novu invaziju Akkronijana. Moglo bi i da bude. Videćemo.
Ferri se nije puno izmenio u odnosu na prethodni jubilarac („Indijanska magija“). Zagor je i dalje mršav, perspektive su psihodelične, orao na Zagorovoj majici sitan krupni kadrovi jednostavno loši...ali se oseća onaj šmek sedamdesetih i osamdesetih godina, i neka puna emocija u svakom potezu tuša. Izvlače ga i dalje odličan osećaj za senčenje, njegovo tipično šrafiranje, ali i solidan kolor (osnovno kolorisanje sa dobro izabranom paletom boja). Neki kadrovi su izvrsni, i oko se nemalo puta zaustavlja da uživa u kaiševima. Njegova sinergija sa Rauchom je jača nego sa Burattinijem u „Indijanskoj magiji“ ili Bosellijem u „Duginom mostu“. Table su punije, spontanije i „masnije“. Ili Rauch piše po njegovom ukusu ili je posredi samo prisustvo Akkronijana...nebitno je. U ovom jubilarcu, scenario je prijao crtežu, i to se vidi. Emocija veli „daj mu deset!“, razum kaže „jesi li ti, bre, normalan?“. Staviću, onda 8. Nek nam poživi naš maestro na mnogaja ljeta. Nije to mala stvar, držati glavni kist već više od pola veka. U to ime ću da popijem još koju! Živeli! U Gallienovo ime!
Uredništvu zbog propagandnih spoilera koji su upropastili svaki gušt čitanja dajem čistu jedinicu.
Naslovnica veoma solidna, i grafički i bojama. Štampana verzija je daleko lepša nego ona kričava digitalna. Zagor dovoljno kvalitetno nacrtan, nebo veoma fino, Rakumovo oružje vrlo efektno i simbolično...smetaju mi jedino ti leteći tanjiri i njihovi zraci, ali šta ćemo? Neka je ona sveukupno gledano dostojna svoga broja na rikni i radnog veka njenog realizatora.
Ostaje nam, sada, da se treznimo do 60 proleća postojanja serijala. Uzdravlje, Darkwoode!
Napisano kao recenzija za
www.stripovi.com
Коментари
Постави коментар