Clash of vanity

Napisano kao predgovor američkom izdanju Zagora

Zagor n.4 "Zagor Versus Supermike"

Epicenter Comics (San Diego)

The Fist of iron

Setićeš se, dragi stranče, kada sam ti prepričavajući teskobnu zgodu sa White Snakeom spominjao krhku utopiju darkwoodske šume i neku konstantnu težnju da se sa njen gospodar zbaci sa prestolja. Ponekad bi se tome pristupilo zarad loše krvi koja kulja među narodima, kao u slučaju Winter Snakea. Ponekad samo zato što je neka individua na tu stolicu bacila oko, te svakakvim sistemima pokušava da je preotme aktuelnom vladaru.

Sergio Bonelli je sa tom temom u „Zagoru“ počeo vrlo rano, 1966. godine, sa epizodom br.15 „Iron man“. Svakako, ona je prilično zgodna kad za glavnog lika imaš kostimiranog heroja sa titulom Gospodara. Taj prvi tip, Iron-man, beše neki kovač po imenu Sam Fletcher koji je slučajem otkrio laganu ali vrlo otpornu vrstu metala od koje je sebi skrojio kostim. Njime će se poslužiti da u sukobu sa Zagorom manifestuje divinsku nepobedivost i postigne prestiž kod sujevernih indijanaca. To ti je, stranče, prvi put da je iko video da je veliki Duh sa Sekirom bačen u prašinu u jednom poštenom dvoboju (vraga pošten...Iron-manova sekira je bila otrovana, pa je ona mala ogrebotina potpuno onemoćala našeg junaka, ali neka im bude) i izgubio integritet pred celim plemenom i vrlo uskoro nad svim plemenima. Samo po sebi je takva situacija, budući da je u pozamašnom nizu bila i prva tog tipa, već bila velika stvar koju pamte i Darkwood i njegovi verni čitaoci. Ali to nije ono šta je moju malenkost najviše zaintrigiralo, već reakcija tih indijanaca dok je posmatrala sunovrat svog kralja: osmesi, gromoviti usklici jednog apsolutnog zadovoljstva, razdraganost na licima kao u robova kojima neko upravo kida lance ili na psima kada ih gazda oslobađa uzica. U početnom Nolittinom Darkwoodu, Zagor je sa svojim idealima o međurasnom miru bio sam protiv celog svog univerzuma i samo su njegov autoritet, nepobedivost i iluzija diviniteta –  sve ono šta mu je Iron-man u sekundi oduzeo – sprečavali sveopšti rat koji bi se završio istrebljenjem tih istih indijanaca koji svim silama naginju ka konfliktu u čemu ih Manituov izaslanik, Duh sa Sekirom, uspešno sprečava. Paradoksalno, zar ne? Borac za mir i pravdu u svetu bezakonja i konstantnih tenzija, u svetu koji nije bure baruta koje može već želi da eksplodira. Za jedan vrlo naivan period sveta stripa, Nolitta je servirao vrlo tešku priču. Prikazao je kako se Darkwood bez Zagorovog vodstva pretvara u jedno bolesno i izopačeno mesto, poprište zle tačke ljudske ćudi koja izleće na videlo onda kada oseti manjak moralnog nadzora. Tek kasnije će ideal Za-Gor-Te-Naya početi da se biva zajednički primljen i negovan od svih stanovnika šume, ali sada...to je samo kap slatke vode u slanom okeanu. Ništica koliko postojana i neizbrisiva toliko i neizbežno sitna.

Teško je reći da li je Nolitta (umetničko ime Sergia Bonellija) ciljano izveo priču balansirajući spektakularnost sukoba dvaju

kostimiranih divova sa nečim dubljim u pozadini – poentom ka kojoj je evidentnije težio u avanturama koje su usledile – ili je ta demonstracija haosa bila jedna od brojnih manifestacija njegove spontanosti u izvođenju malih momenata koji se za svagda urezuju u pamćenje čitaoca. Siguran je jedino snažan utisak koji ostavlja.

The character exposure

The yellow one

 Kroz Supermikea, Nolitta se manje bavi opštijim porukama o čovečanstvu ili umetničkim doživljajima univerzuma naslovnog lika, a više samim likom. Mike Gordon je namenski postavljen kao protuteža, Zagorov odraz iz ogledala, prvobitni prkos koji će kasnije izrasti karakternu definiciju. Već od prve pojave, u samo par stranica kratkih demonstracija cenjenih osobina, njegova dominacija scenom je apsolutna – baca u senku i Duha sa Sekirom koji je do sada u serijalu bio osa avanture, tačka oko koje se ostatak sveta vrti.

Kad je kočijaš Buddy odbio da primi Mikea u kočiju, Zagor se ograničio na verbalnu reakciju dok je Mike delao na licu mesta i skočio na kočiju. Samo tim potezom su se demonstrirali učinkovitost u reakciji i fizička spremnost. Nakon toga, očitavanje lekcije starom Buddyju šakama, metoda koju Zagor neretko rado primenjuje na sitnim grešnicima, demostriralo je viši nivo autoritivnosti. Sve do tog mesta nam je prikazivan lik pri uzdizanju do Zagorove ravni. No, kada je samom ulasku u kočiju usledila demonstracija dvorske učtivosti, netipične za to područje i period, Mike tu ravan premašuje.

„Žao mi je što ćete zbog mene malo kasniti, gospođo! I postiđen sam što sam Vam ponudio onako brutalan prizor. Takav je život na granici, nažalost!“

Tu dvorsku odnosno građansku slatkorečivost ćemo primetiti u svim frazama koje izlaze iz plavokosog mladića, nezavisno od situacije u kojoj se trenutno nalazi. Ona je prvi u nizu elemenata koji ga stavljaju u poziciju superiornosti i obaraju Zagora na nivo priprostog divljaka iz šume. Virtouzni izvođač kompleksnih muzičkih dela na raznim instrumentima (malo sutra samo na flauti), majstor u heklanju, nenadmašan glumac, atleta, bankar, pokeraš, revolveraš i mnogo toga još. A kao ukras: osmeh i dečačka razigranost. Praštaš mu čak i tu „opravdanu“ taštinu – pardon, supertaštinu – budući da i ona nekako ide u paketu te vragolaste simpatičnosti. Ukratko, strip o Zagoru je postao strip o Supemikeu.

Mi ga rado pratimo, a Nolitta se ludo zabavlja vodeći ga ( do te mere da je čak i Chicov

početni gag izostao ).

Pokretačka sila Mikeove odiseje Amerikom je evidentna – on kroz celu priču traga za granicama svoga multitalenta da bi iste i savladao, dokazao sebi i ljudima da je najbolji. To mu uspeva bez po muke. Kako i po prašnjavom Zapadu naleće na personifikovane superlative određenih delatnosti – „Big“ Samsona ili „Pijavicu“ Johnsona – tako ih bez po muke savladava. I to je otprilike i Mikeov problem- nedostaje izazov, dostignuće kojim će moći dugoročno da se diči. Sve te sitne duše na koje naleće nisu u stanju da do apsoluta nahrane njegovu zavisnost o samoljublju. Zbog toga se veoma zainteresovao za pistolera „Flasha“ Thompsona – nadjačavanje u brzini najhitriji revolver Divljeg Zapada je igra u čijem je zalogu goli život. Zar to nije daleko uzbudljivije nego nadjačavanje nekog seljaka koji sam sebe zove Samson? A „Flash“ ne samo da poseduje tu izazovnu sposobnost koju jedan „super“ tip mora da nadmaši, nego je i kao lik dosegnuo nivo legende među ljudima (pogledajte samo transformaciju atmosfere u saloonu po njegovom ulasku). Izbrisati taj prestige traži upravo izuzetnost kojom Mike voli da se kiti. Stoga će čoveku sipati piće, pokušati što više da prodre u njegov lik i analizirati ga u potpunosti. Interesantno je prvo pitanje koje je Supermike postavio revolverašu: „da li ste zaista toliko brzi da zadobijete taj nadimak?“. Element koji želju za pariranjem dovodi do apsoluta: superherojski nadimak. „Flash“. Možete misliti koliko je to značilo tipu koji sam sebe zove Supermike!

Tada Zagor upada u scenu i sve se menja. „Flash“ pada na nivo „pistolera mojih cipela“, a Supermike konačno ima priliku da uvidi veličanstvenost misterioznog čoveka sa kojim je putovao u kočiji. „Ono je Zagor, kralj Darkwooda“, kaže barmen. Tada, opet sipala se čaša (evidentno je koliko je Mike i socijalno inteligentan tip) i do detalja se slušala kafanska legenda. „William „Flash“ Cadogan...Zagor...moj boravak u ovom mestu počinje da obećava“. Zamislimo na tren šta Supermike ima tačno pred sobom – dve lokalne legende. Jedna, „Flash“¸ je od onog tipa koju može da raskrinka samo jednim metkom. Zagor, pak, je tip čija je izuzetnost složenija i daleko teža za nadvladavanje. Tu je taj element apsolutnog „super“ što se tiče fizičkih sposobnosti i unikatnosti (kostim), utisak nedostižnosti, čuvenje, uticaj i značaj u celoj regiji i šire...a i „super“ ime. Da li je potrebno naglasiti kolika je želja za pariranjem i nadvladavanjem Zagora počela da zuji mislima Supermikea? Ne od nezgode sa „Flashom“ nego baš od momenta kada je saslušao sve moguće priče koje su mu servirane u saloonu.  Naravno, za sve to vreme mi ne prestajemo da simpatišemo lika. A bogami ni Nolitta.

Prelomni momenat našeg stava prema Supermikeu je bio taj dvoboj sa „Flashom“ Thompsonom. Tu Supermike prelazi granicu vragolaste simpatičnosti i otkriva koliko daleko je spreman da ode radi dokazivanja atributa „super“. Sada nam je već jasno da pred sobom imamo novog villaina serijala (podsetimo se da čitaocima originalnog mesečnog izdanja naslov „Zagor protiv Supermikea“ dolazi tek nakon tog otkrića). Nakon dvoboja sa „Flashom“, odnos između Zagora i Supermikea ulazi u sfere ličnog – Zagorova pesnica je tome pečat. Dobili smo prvi sudar dvaju divova taštine (@ DJ -vanity titans?) A budući da se prvi sudar (@DJ – clash) slomio na Mikeu iznenada i „bez šanse da se brani“, što je suprotno njegovim težnjama ka ravnopravnom nadmetanju u kojem bi on trijumfovao, u igru pored dobre stare naplate računa ulazi i pariranje Duhu sa sekirom po svim aspektima.

Sad, nemoj da mi se zbuniš, stranče. Mi jesmo maločas zaključili da je pariranje Mikeova volja još od saloona. Nolitta je ozvaničio nakon dvoboja, ali se sve ustvari zakuvalo „iza kulisa“ odnosno u onom praznom belom prostoru između sličica na prelazu sa scene u saloonu na polazak kočije sa zarobljenim „Flashom“. Jer, videli ste, pre toga smo ostavili Supemikea u saloonu i dosipa sagovorniku piće, isto kao što je činio sa „Flashom. Da je svaki njegov pokret nakon toga odrađen ciljno da bi ušao u bilo kakav konflikt sa Zagorom, prvi dokaz je da to što je uopšte zahtevao na konverzaciji čim je ušao u kočiju. Drugi dokaz, zakukuljen snažnim besnim tonom, je Supermikeov monolog kojim najavljuje osvetu:

„Dopustite da ja održim jedan daleko interesantniji (govor) mnogopoštovanom braniocu Darkwooda. Sposoban si, Zagore, to ne mogu da negiram, ali maločas si me pogano napao bez da si mi dao vremena da se branim, a to je nešto šta ne podnosim...Nateraću te da se gorko pokaješ za maločašnje udarce, učiniću sve da ti moje ime predstavlja poniženje i bes...Izazvaću ti više nevolja nego što si ih imao za celoga života...rasturaću dan za danom kraljevstvo koje si mukotrpno godinama gradio!“ (@DJ- str.193/194 prevoda SCLS 49)

Prvo će nam upasti u oči koliko početak monologa priziva govor koji mu je Zagor održao u kočiji, onaj o pogrešnoj upotrebi bogom danih darova („Sposoban si...to ne mogu da negiram“). Em ga parafrazirajući priziva, em mu parira (komparativ u „daleko interesantniji govor“), staloženo i spontano obećavajući verbalnu superiornost nad njim. „Pogano si me napao...a to je nešto šta ne podnosim“ je opravdavanje željenog konflikta, a istovremeno i pristup lažnoj moralizaciji radi iskazivanja prezira (kako je i Zagor učinio u kočiji). Konkretni iskaz pretnje u nastavku je tek pravi dokaz da je Mike unapred analizirao sve aspekte Zagorovog života i shvatio na koju tačku treba da udari da bi potvrdio svoju apsolutnu dominaciju. Srednja fraza je najinteresantnija. „Učiniću sve da ti moje ime predstavlja poniženje i bes“. Pored toga što su Zagorov integritet i autoritet bili zaista ozbiljno ugroženi, ovaj deo je najsočniji – udarac u srce. Koliko je u tome uspeo, kazaće nam poslednje dve stranice priče i bes koji je ustrajao i nakon Supermikeovog pada. Mike je samo u tri poteza postigao sve. Parirao je Zagoru u svemu – kriku, teatralnosti, veličanstvenosti, sposobnosti, snazi – i u samo par udaraca šakom tu i tamo mu oduzeo sve. Sve što je „godinama mukotrpno gradio“.

Najveći punch izaziva vizuelni paritet – kostim. I u očima Zagorovih podanika (indijanaca) i u očima čitalaca. Mislim da je neizbežno da se svi zapitamo za svoje preferencije (čoveče, ala se ovde Nolitta ludo zabavljao!). Supermikeov kostim sa mnogo elemenata prkosi Zagorovom. Jedinstvena jarka žuta boja je iznenađujuće primamljivija oku nego kombinacija crvene, plave i žute. Znojnice na rukama dozivaju one koje je Zagor nosio u prvim epizodama 60-ih godina, ali su iz nekog razloga izbačeni iz grafičke upotrebe. Kragna je tu, resice na rukavima su izostavljene da bi se naglasila Mikeova snažna građa (vizuelna superiornost- vidi Ferrijevu originalnu naslovnicu za Zagor versus Supermike) a na prsima je izveden maltene istovetan simbol: svetli krug sa crnim znakom u sredini. Maltene istovetan. Razlika je itekako bitna – Zagorov orao simboliše Pticu Gromovnika iz indijanske mitologije, ima svoje opšte i globalno značenje dok Supermikeovo „M“ ipak predstavlja samo njega samog ( istovremeno je i Ferrijev omaž svom starom liku „Maskaru“ kojeg možete videti u TEKSTU O FERRIJU). Njegov simbol otvoreno prikazuje čisto samoljublje u svim njegovim delima, dok je Zagorov orao ipak, uprkos toj taštoj noti u karakteru, opravdan njegovim aktivnostima – cilj mu je opšte dobro.

Ipak, pored takvog cilja, interesantno je koliko je lično na njega delovala Supermikeova pojava

The one with the hatchet

“Šta da ti kažem, Chico? Onaj Gordon je sigurno polu-ekscentrik, ali je isto tako neporecivo da se radi o izuzetnom tipu! Kakogod, ako nastavi sa tim sistemima, pre ili kasnije će naleteti na nekoga ko će ga naučiti pameti” (@ DJ str.139 prevoda SCLS 49)

“Pa, ne vidim zašto bih to poricao: ne sviđate mi se, Gordone. Sve što se vas tiče mi veoma ide na živce!”

Prepoznaćeš, stranče, određenu dozu ljubomore u svakom Zagorovom slovu tokom cele avanture. Taština mu je izložena pred čitaoca kako se prvi sjaj stao pojavljivati oko Supermikea. Njegov moralni kodeks i šesto čulo jesu dobar argument za objašnjenje antipatije prema plavokosom njujorčaninu, ali je evidentno da tu ima nečega više, čega ćemo kulminaciju posmatrati sve do momenta kada stabilni Gospodar Darkwooda u konačnom napadu besa počne da vrišti Supermikeovo ime kroz šumu dok ga Chico žalosno posmatra zaključujući kako je njegov prijatelj konačno poludeo. Taština, stranče. Taština. Nikako ne otvorena i „super“ kao kod Mikea, ali svakako toliko snažna da ga izjeda malo po malo. Ona je prikrivena, negirana, opravdana moralnim ubeđenjima i idealima pa je Zagor nije ni svestan. Taština koja nije zaobišla niti jednog kralja. Ona ga je pokretala da svakoj reči darkwoodskih stanovnika bude tačka, da svakog događaja bude centar, da svakom drzniku ostane gospodar. To ga je pokretalo i da u spomenutoj krizi sa Iron-manom povrati svoje prestolje, da se u Red Sandu suprotstavi Winter Snakeu na prolećnom skupu plemenskih poglavara  i da ovde održi svoj prestiž (kao i u mnogim avanturama čije je naslove trenutno besmisleno navoditi). Pojavio se čovek koji ga fizičkim predispozicijama, harizmom i izvanrednošću baca u svoju senku, tera iz centra univerzuma nazad u gomilu smrtnika, pa kraljevski ponos lagano propada u fazu bunta. Naravno da ima pravo povodom Supermikea, strip je to dokazao, ali to je apsolutno nebitno. Ovo nije priča o dobrom i lošem momku, već o dvama oblicima taštine – Mikeovoj otvorenoj i Zagorovoj prikrivenoj – dvojice narativnih divova. Supermike vodi svoje mini-misije kroz prvi deo stripa neuslovljeno ni na koji način Zagorovim prisustvom (on na Zagora jedva da je obratio pažnju), dok je cenjeni Duh sa Sekirom kroz maltene celu priču uslovljen Supermikeovim delima i samim prisustvom.

Kada je otvoreno pariranje krenulo, sa sve kostimom i šumskim egzibicijama, Zagor je pokleknuo pred sopstvenim emocijama i opijen očajom samo posmatrao kako njegov svet propada. Bio je toliko van sebe do besa da je bilo dovoljno delati odmereno i blago inteligentno da bi ga se oborilo. Tako je ostao ponižen pred dva indijanska plemena i vojnicima – skakao je „grlom u jagode“ dopustivši emocijama da ga vode. Maltene se sam poslužio Supermikeu na srebrnoj tacni za žigosanje slovom „M“. To je  narativni cilj cele priče: psihološko igranje sa taštim umom glavnog junaka. Izazivanje emotivne reakcije, provociranje šablonske stabilnosti i prikazivanje karakterne krhkosti jednog junaka koji decenijama hodi netaknut kroz nemoguće avanture. Jer, dok Zagor udarac za udarcom (svaki zapečaćen slovom „M“ na obrazu) sve više pada na psihološkom testu, čitalac strepi od tačke na kojoj će njegov glavni junak završiti. Da je to između ostalog Nolittina namera, evidentno je u Ferrijevoj zaključnoj naslovnici priče (vidi naslovnicu „Sedma runda“) koja prikazuje Zagora u gnevnom kršenju svojih moralnih principa – trijumfalno, sa nožem u ruci, posmatra Supermikea kako pada sa platforme na kopljima načičkano tlo. Nije to nikakav spoiler. Čitalac zna da će glavni junak na kraju da pobedi plavokosog hvalisavca. Ali, ako pobeda uključuje situaciju koju će mu taj preview naslovnice sledećih mesec dana demonstrirati, čitalac će tu imati više razloga za strah nego da mu je Ferri opet nacrtao Zagora u nekoj inferiornoj pozi. Zagor je slomljen, pokleknuo pod pritiskom.

Srećom, nije tako završilo. Izazivanje Supermikea na direktno suočavanje pred gledaocima je znak da je Zagor konačno razumom nadvladao emocije i preuzeo situaciju u svoje ruke – shvatio je da je svaki put dopustio Mikeu da ga iznenadi i nadigra na kartu besa, da javnim nastupom izjednačava šanse i stavlja Supermikea na otvoreno i da mu je protivnik takvog psihološkog sklopa da neće odbiti takmičarsku prirodu izazova. Mada, te famozne „runde“ pred stanovnicima Darkwooda nisu ni najmanje ravnopravne – one su povratak poganom pariranju sa iluzijom poštenog pristupa. Zagor je igrao na kartu njujorčaninovog neiskustva u šumskom životu (zvečarka, puma, dvoboj na indijanski način), a Mike na sigurnu superiornost u goloj snazi i atletici (dizanje kamena, ronjenje, streljaštvo). Jedino je trka sa preponama bila na ruku obojici, a tu je evidentno da je samo slučaj presudio u Zagorovu korist. Ipak, ta darkwoodska verzija olimpijade je finalni deo stripa gde je Nolittino poigravanje sa Zagorovom psihologijom prestalo i gde je dopustio priči da primi čistu eskapističku prirodu u kojoj i on i čitalac mogu da se „zavale u stolicu“ i samo uživaju.

Not ordinary but Super

Ipak, iako priča ima svoje duboke psihološke momente, ona u Nolittinom nežnom peru ne beži od svoje eskapističke namene. Radnja je prosta, linearna i postepeno razvijana bez velike žurbe. Imaš vremena i malo obratiti pažnju na usputna i nebitna (ništa nije nebitno!) dobacivanja pijanaca iz saloona, ući u dušu sporednom liku poput Buddyja, žaliti zbog ranjene šerifove ruke ili uzaludne višednevne građevinske patnje vojnika, saosećati sa zebnjom mladog indijanskog ratnika za upravo otetom mladom, do suza se nasmejati malom Chicu kako pred facom prijatelja kojem je svet upravo propao maše gazom i bočicom sredstva za brisanje žiga srama...sve obični ljudi različitih profila u čiju smo svakodnevnicu zavirili usput, savršeno ih shvatajući. Za sve njih ti Nolitta daje vremena i dopušta ti da udahneš dašak života svakoga. Glavna priča može da čeka, ali se njen tok ničim ne remeti. Bukvalno, da je bolje – ne bi valjalo. Nolitta je običnom čoveku uvek poklanjao pažnju. A super-ljude...njih je obožavao.

„Ne prođe mesec a da ne prelistam nekoliko sveščica koje opisuju podvige klasičnih američkih superheroja....Godinama ih pratim s znatiželjom i (priznajem) određenom dozom zavisti, počevši samo od činjenice da te sveske krase prebogate naslovnice, odličan papir i, pre svega, vrlo sposobni crtači...A tek kostimi! Kostimi raznih superheroja su toliko neverovatni da sam, tada, odlučio da čitaocima Zagora ponudim lika koji, krenuvši od samog kostima, nema na čemu da zavidi protagonisti serijala.“

Nolitta se, naravno, ograničio da od „super“ elemenata njegov lik ima, pored prefiksa „super“ u ratnom imenu, samo fizički izgled bez ikakvih supermoći koji obeležavaju junake izdavačkih kuća DC, Marvel i ostalih. „Super“ antagonista je morao da bude običan čovek: lep, atletski građen, simpatičan, odlučan da unese paniku u Zagorovo kraljevstvo. I upravo je ta njegova običnost trebala da učini gorčim poniženje koje je darkwoodski Duh sa Sekirom doživeo na oči svojih podanika i prijatelja. Svakako, tu je određena vizuelna sličnost sa Supermanom (frizura na naslovnici, stas, simbol) i Fantomom (prsten za žigosanje udarenih protivnika). Pored toga što je njegova ljubav prema superherojskim stripovima inspirisala nastanak Supermikea, ideja o sukobu dvojice kostimiranih junaka je rođena i pod uticajem sve brojnijih i brojnijih crossovera u Marvel i DC stripovima (Spider-man sa Daredevilom, Batman sa Supermenom, Avengers, Justice League of America itd.), a slučajno se poklopilo i Marvel/DC crossoverom „Superman vs Amazing Spider-man: Battle of the Century“ koja je izašla samo dva meseca posle (a i nama je još uvek sveže u sećanju sukob unutar Avengersa u filmu „Captain America: Civil War“ i Supermana i Batmana u „Dawn of Justice“). A tu je i Nolittina želja da uzdrma malo lika:

„Uzalud je negirati kako se kod svih naših junaka pre ili kasnije oseća zasićenost zbog činjenice da oni pobeđuju uvek, retko kad dobiju poštenih batina i tako dalje; zbog toga, budući da svaki put pokušavam da kreiram sve „čvršće“ antagoniste, najlakša stvar koju sam mogao realizovati je da ubacim nekoga ko čini iste stvari kao i Zagor. Tada mi je pao na pamet o tipu nalik na Supermana koji će čak da nadjača Zagora. Sviđala mi se i sama misao o olimpijadi među njima dvojicom, sa raznim izazovima, a na kraju sam čak došao do stadijuma kada mi je Supermike postao draži od samog Zagora, onako arogantan i hvalisav.“

Zaista, svima nam se Supermike u priči toliko uvukao u kožu da nam je i Zagora bacao u drugi plan. Nolitta je baš te 1975. godine pokrenuo svoj novi serijal Mister No čiji je protagonista do svoje prve pojave predstavljen van klasičnog šablona junaka bez mane i straha – nalazimo ga u Manausu pijanog i pretučenog. Možemo slobodno zaključiti kako je čelnik kuće Sergio Bonelli Editore u to vreme počeo da gaji određene spisateljske simpatije prema anti-junacima. Nije ni čudo, onda da se i sa Supermikeom malo zaneo. Zato, u trenutku kada antagonista treba da napusti scenu i Zagor povrati svoju centralnu naslovnu poziciju, Nolitta vadi iz rukava najšablonskiji mogući čin poganosti koji će oboriti antagonistu postaviti na njegovo mesto: kukavički napad s leđa sa još tipičnim unutrašnjim monologom: „Proklet bio...proklet bio...Nećeš dugo uživati u svom trijumfu, huljo! Zbogom, Zagore...“. Ipak, Nolitta nije odoleo da mu da još dva dostojanstvena odjavna momenta u kojima antagonista sa svojim zaraznim smejuljkom obećava da će se vratiti.