"U svetu horor stripova, ime
Bernija Rajtsona ima posebnu težinu. Sposoban da dočara jezu, strah i ludilo
kao retko ko drugi, Rajtson je s pravom postao jedan od klasika ovog žanra.
Prva knjiga biblioteke JEZOVNIK
sakuplja Rajtsonove radove iz legendarnih časopisa Creepy i Eerie." (Darkwood)
Kada me neki strip strefi, filozofija staje – u rukama mi je stripčina.
Arkam pogađa ekspresionističkim ludilom, Stvorenje iz Močvare zamašćenošću,
Sendmen poetičnošću...Jezovnik upravo jezom. Sav sam se skupljao u sedištu dok
sam na bledom svetlu u autobusu, onom tupavom malom žućkastom lampicom iznad
sedišta, iščitavao "Crnu mačku" i "Dženifer"...znate šta
mislim pod skupljanjem, je li? Ono kao kad gledaš u kinu kako mornarskim užetom
Džejmsu Bondu gnječe prepone. A, moram priznati da nisam ni slutio ni Dženiferinu
seksualnu navalentnost u sredini priče, a finale (iako tipično) još manje.
Poovu "Crnu Mačku" sam čitao davno, još u osnovnoj školi, pa mi je
adaptacija nakon toliko godina bolesno legla (uz skupljanje heh), stranica za
stranicom. Fenomenalno otvaranje albuma. Grafički i pripovedni koitus,
čitalački apsolut, jeza u pravom smislu te reči...do koske.
Od "Klaris” već kreće mali pad
kvaliteta, ali eksperimentalnost grafičke i tekstualne forme to nekako
nadoknađuje. Uglavnom, na tom mestu sam se uplašio ulaska u šliht tematike i
hiperiščitavanja te sam se ograničio na po jednu priču dnevno.
To nije pomoglo previše pričama "Seoska Cura" i "Brzi
Đorđe" čim sam već zaboravio njihov sadržaj. A i ne mogu da cenim
Infantinov “čist” stil među Rajtsonovim masnim tablama koje pršte senkama i
ljudskim ludilima. Ali ih ne pamtim ni po zlu. Goli prosek, dakle.
Sa "Marsovskom Sagom" smo više zašli u SF vode ali je priča više
nego okej, opet u malo drugačijoj formi nego ostale priče.
"Čovek koji se smejao" nastavlja da drži osrednji kvaltitet
svojih prethodnika, a "Čudovište iz jezera Peper" i crtežom i pričom
lagano naginje naviše. Jednostavna priča čiji se efekat poput
"Dženifer" oslanja na kružnu formu (kraj te vraća na početak) i na
fantastičnu Rajtsonovu ruku.
Još je veći akcenat na Rajtsonu u "Kad padne noć" gde većinski
deo efekta leži na grafičkom prikazu, iako ni sama priča nije loša. Vrlo vrlo
dobro.
Lavkrafttov "Hladan vazduh" je lepo adaptirana i vrhunski
nacrtana pripovest, odličan povratak početnom štihu “do koske”. Moram priznati
da mi je u originalnoj tekstualnoj formi nekako izmakla, pa je izostalo ono
"knjiga je ipak bolja". Odlična naracija i jezivo finale.
Na "Privatnom njuškalu" sam zbog crteža imao izrazito niska
očekivanja, pa me je ugodno iznenadila. Ostaje to goli srednjak, jedna tipična
više-avanturistička pripovest sa pulp začinom. “Čudovište od ilovače” je pravo
kolorno osveženje, vrlo poetičan hororac koji začinjava album.
Da zaključim, popriličan je ovde broj osrednjih priča, ali “Crna mačka”,
“Dženifer”, “Kada padne noć”, “Hladan vazduh” i “Čudovište od ilovače”
nadoknađuju sve. Priče sa akcentom o beskraju ljudske izopačenosti sa tu i tamo
kojim masnim “rogonjom” iz Zone Sumraka + Rajtsonov crtež koji ne treba ni da
spominjem. Kome je ovo izmaklo, svakako ga je morao primetiti u prvoj knjizi
“Stvorenja iz Močvare”. Topla preporuka, ako je još iko poput mene okasnio sa
nabavkom ove knjige.
Realna ocena je 8
Lična ocena ne može do
jedna jeziva DESETKA KAO KUĆA! Dotaklo je nekoliko puta, neću da grešim dušu
tupavim kvazi-intelektualnim diskursima.
Коментари
Постави коментар