Napisano za konkurs 18. Balkanske smotre mladih strip autora, Leskovac 2016. godine,
i pri istome osvojio plaketu "Nikola Mitrović Kokan" za najboljeg strip-teoretičara Balkana
Maltene je nezamislivo bistrog
slova izneti čega su sve Marko Stojanović i Srđan Nikolić Peka dohvatili u
prvoj svesci avanturističkog serijala „Vekovnici“.
„Rekvijem“ je prvi od trenutnih
sedam junačkih prkosa „Vekovnika“ surovim uslovima domaće strip-scene. Radnja
se bavi besmrtnim Markom Kraljevićem koji se u carskom Beču s kraja osamnaestog
veka udružuje sa vampirom Čenom i dolazi u posed mape koja će od druge knjige
diktirati njihovo epsko putešestvije. Istovremeno, kompozitor Volfgang Amadeus
Mocart po nalogu Hajnriha Mercera pokušava da završi „Rekvijem“ dok u bečkim
krčmama i dvorovima sve vrvi od vampira koji su se kroz vekove potpuno
integrisali u društvo. Kao što se može naslutiti samo iz sinopsisa, scenarista
Marko Stojanović (u daljem tekstu samo Stojanović ili scenarista, da bi se
izbeglo brkanje sa njegovim imenjakom Mrnjavčevićem/Kraljevićem) je vrlo smelo
u samo pedeset strana ubacio pregršt istorijskih ili mitoloških likova, pravu
galeriju rizično velikih imena, i sa njima započeo spretan ples na vrlo tankoj
žici. Krenimo samo od samog glavnog lika - Marka
Kraljevića.
Harmonija mitskog, istorijskog i fiktivnog
Stojanović ga u prvom nastupu,
tučom u krčmi „Crni Mačak“, oslanjajući se na karakterizaciju iz epskih pesama,
predstavlja pre svega kao usamljenog
„konjanika“ prgavog karaktera, strastvenog u vinu, silnog u maču i priprostom u
govoru. Iako svojom pojavom pleni pažnju čitaoca, centralna uloga u prvoj
trećini albuma ostaje na vampiru Čenu koji je pokrenuo naraciju i ponudio
čitaocu svoju primamljivu poziciju sveznajućeg i iznad situacije. Marko je i
nakon ulaska na scenu ostao prevelika misterija te čitalac još uvek ne zna kako
na njega da reaguje i šta od njega da očekuje. Otkud on u Beču? Kako je moguće da ga nalazimo toliko posle
14.veka? Otkud sad ta njegova besmrtnost? Čak će i Čen u interakciji sa
čitaocem prokomentarisati: „Ovde se ne
radi o tome šta sam ja, već o tome šta si ti?“. Potpuna centralna uloga će
mu biti dodeljena tek nakon što se, kako to obično biva, osveta za tobože
mrtvog prijatelja Tila Ojlenšpigela ubaci kao primarni motivator njegovog
učešća u radnji i nakon što Stojanović utvrdi njegovu logičnu vezu sa Markom
Kraljevićem iz epskih pesama i istorijskih udžbenika s ciljem stvaranja
fiktivne verodostojnosti. Taj ključni momenat je tečno izveden u reminiscenciji
kojom Marko pripoveda dešavanja oko Maričke bitke i Bitke na Rovinama. Po uzoru
na Konstantina Filozofa, koji je u „Žitju despota Stefana Lazarevića“ izmirio
kontradiktornost narodnog predanja o Marku kao srpskom junaku i istorijske
činjenice o njegovom vazalskom odnosu sa Turcima[1],
Stojanović pedalj po pedalj sve tri njegove verzije – epsku, istorijsku i
fiktivnu – stapa u jednu jedinu narativno-funkcionalnu celinu.
„Moj
otac Vukašin, Bog da mu dušu prosti, bio je surov i ohol čovek – upravo onakav
kakav je morao biti da bi od peharnika Cara Dušana stigao do sopstvenog
prestola! To što ga je učinilo kraljem sopstvene zemlje, na kraju ga je odvelo
pod zemlju...Njega i hiljade drugih u strašnom porazu na Marici! Uistinu, nisam
bio mnogo drugačiji od svog oca, ali sa stupanjem na presto od mene se
očekivalo da to postanem...inače bi drugi platili cenu! Jedino po čemu sam se
zaista razlikovao od Vukašina bila je činjenica da nisam voleo da
vladam...valjda stoga što sam uvek imao teškoću da se savladam!...“
Vladavina Vukašina
Mrnjavčevića, Marička bitka i pogibja Vukašina i srpske vojske te Markovo
nasleđivanje prestola. Istorijski momenti koji Stojanoviću služe isključivo kao
podloga na kojoj će da naglasi psihološki
aspekt likova . Marko je na oca „surov
i ohol čovek“, a upravo ga očev primer uči da obaveza krune traži nekoga
drugačijeg. Poslednja fraza je najinteresantnija: domišljatom igrom reči, Marko
komentariše svoju nesposobnost kontrole besa kao deo karaktera koji se kosi sa
nametnutom političkom dužnošću i koji već „pravda“ u ime naracije i njegovu
prošlost i fiktivnu sadašnjost.
„Kako to
biva, upravo sam ja morao da ljubim skute onima koji su mi upokojili oca...da
bi služio svom narodu...da bi ga spasao ognja i mača!“ ili „Iako sam jahao sa begovima i pašama, nisam
tog dana na Rovinama sejao kroz hrišćane za Turke, već za čast svoju i svog
naroda...“
U ovim segmentima se ističe
motiv žrtve sopstvenih principa radi opšteg dobra, i patriotskog i hrišćanskog,
ukombinovanih sa elementom svojevrsnog viteškog morala (...“za čast svoju i svog naroda...“) koji na
kraju portretizuju ličnost sposobnu da i pored svoje prgave naravi vidi dalje
od svoga sečiva i sagleda širu sliku, teško vidljivu običnom čoveku. To je
Stojanoviću bilo neophodno da bi uklonio diskutabilnost Markovog lika u očima
čitaoca, izdići ga iz mulja istorijskih podataka nazad u epsku veličinu ( svi smo
mi prvo gutali te deseteračke stihove, pa se onda razočaravali udžbenicima ) i
određeni status patriotskog ponosa. Scenarista je to postigao samo malo
razradivši, proširivši te upotrebivši spomenutu frazu Konstantina Filozofa
zarad minimiziranja fiktivnih elemenata i ubacivanja utiska verodostojnosti
kojom će fikcija da se pokriva.
„Svih tih godina, moj mač je, za razliku od ognja, mirovao u koricama.
Oganj gneva me je proždirao. Nije mogao da se ugasi...ma koliko vina sipao u
njega!“
Ovo je već tačka gde se Markova
poslovična prgavost („oganj“) i
sklonost preterivanju u alkoholu iz epskih pesama („ma koliko vina sipao u njega!“) opravdava prethodno iznešenom
istorijom i stabilizovanom karakterizacijom koja će ući u punu službu naracije
(„idem da se napijem...kao svinja!“).
Kao finalni rezultat dobili smo kompletiranog lika, realistično-istorijski
odraz njegovog epskog naličja (mač, oganj i vino) čiji će svojevrsni nastavak čitalac rado da
prati kroz „Vekovnike“. Što se tiče privlačenja pažnje srpskog čitateljstva,
Stojanoviću bi verovatno bilo dovoljno i samo ime Marko Kraljević bez ikakvog
obaziranja na protivrečnost između stihova i svedočanstava, servirajući samo
dobro poznatu junačko-karakternu verziju začinjenu epitetom besmrtnosti kako
krči sebi stazu kroz vampire i, docnije, vukodlake odnosno psoglave u svrhu
kreiranja vrlo interesantnog štiva. Samo što „Vekovnici“ tada ne bi imali ni
trunku trenutne dubine i što bi serijal koji će da vrvi bićima i opštim mestima
iz srpskih bajki i mitologije izgubio tu jednu dozu realističnosti koja će
naraciju da drži pod određenom kontrolom. Pored toga, konkretno u slučaju
„Rekvijema“, to ne bi bilo ni blizu Stojanovićevoj zamisli i autorskoj
inspiraciji. Primarni cilj je upravo izmirivanje
mitskog i istorijskog, izazov popunjavanja rupe u protivrečnosti, pokušaj
izvođenja celine iz apsolutne konfuzije. U slučaju Marka Kraljevića, svi
elementi su već postojali u našoj literaturi. Stojanović ih je samo vredno
skupio i sastavio.
Sličan metod je učinjen i sa
klasičnim kompozitorom Volfgangom
Amadeusom Mocartom. On nije toliko zadirao u fiktivne vode poput epskog
ciklusa Marka Kraljevića, ali se uz njegovo ime vežu mnoge stvari koje su pravo
brašno za Stojanovićevu pogaču. Pre svega, tu su tajanstvenost okolnosti njegove
prerane smrti koja je izazvala toliko spekulacija da su na kraju uzdignute na
nivo mita. Dodajmo tu i njegovu umešanost sa bečkom masonskom ložom,
nepoznanicu lokacije njegovog groba, genijalni „Rekvijem“ koji nije stigao da
završi...Intriga koja kruži oko Mocarta prosto priziva fiktivnu nadopunu.
Stojanović od njega čini osu kompletne priče, segment koji se razvija paralelno
sa onim od Marka Kraljevića i bečkih elitnih vampira, isprva bez ikakve
narativne veze sa njima, da bi na kraju
ispao ključni deo zapleta.
„Glas božji na zemlji“ koji po tajnoj narudžbi bečkih elitnih
vampira ( masoni?) komponuje „Rekvijem“ koji bi za nemrtve svojim himničnim
karakterom bio prkos božjem poretku stvari. Za vreme komponovanja se predomisli
i odbija da ga završi (iz idealističko-umetničkih pobuda, po Stojanovićevom
udžbeniku). Vampir mu u znak zahvalnosti zariva očnjake u vrat (misterije oko
Mocartove smrti) te se preminuli kompozitor povampiri i besciljno, otrgnut od
svoje muzike, luta bečkim ulicama (misterija Mocartovog grobnog mesta). Fiktivno
kod Marka Kraljevića je, kako smo videli, nastupilo tačno od mesta koje
istorija i ep prestaju da pokrivaju. Kod Mocarta, Stojanović upliće apsolutno
fiktivno već za njegovog života, u one momente koje zvanična istorija nije uspela
da objasni.
Igra sa istorijskim ličnostima
nije ni tu stala, i ovde se moram usuditi da pretpostavljam. Dvojica
vampira-aristokrata koji se pojavljuju u priči – takozvani Karlo i Jozef- su likovi čije pojave se poreklom ne razlikuju
previše od Marka i Mocarta. Jozef likom podseća na Jozefa fon Zonenfelsa
(austrijski književnik, pravnik, Mocartov prijatelj i svojevremeno Veliki
Majstor masonske lože), ali sve su prilike da nam je Stojanović ovde ipak
upriličio Jozefa II Habzburškog,
rimsko-nemačkog cara koji je preminuo godinu dana pred dešavanja u „Rekvijemu“
(pa ga je scenarista povampirio za nas). Za Karla se ne bih toliko usudio
pretpostavljati vezu sa Karlom VI
Habzburškim, rimsko-nemačkim carem preminulog 50 godina pred „Rekvijem“, da
Pekine prve vinjete sa njim na neki način ne odaju referencu na portretima tog
doba i da, parafraziraću samog Stojanovića, „ironija
toga nije toliko očigledna da čak ni nama ne bi smela da promakne...baš onakva
kakva ironija treba da bude...u isto vreme bolna...i slatka“. Dva bivša
cara, oba vezana za Beč, i povampireni neguju svoje aristokratske navike, vuku
konce podzemlja, bahate se filozofijama i punokrvnim devojkama. Karlo će u
jednom trenutku da spomene obezglavljivanje grofa San Žermena (1690 - 1784.), evropskog velikaša, avanturiste, muzičara
i alhemičara oko čijeg je imena nastala legenda koja govori o njegovoj navodnoj
besmrtnosti, a koju će scenarista spontano da napomene kao vampirsku. Kratko
ali efektno prisustvo u svesci upriličeno je i jednom
od trojice vitlejemskih mudraca kojeg je Stojanović iznjedrio iz Biblije.
Tu je i sveprisutni Til Ojlenšpigel –
legendarni lakrdijaš izvučen iz starije nemačke književnosti 16. veka. i čija je autentičnost i dan danas predmet polemike. Mudračeva i
Tilova funkcija u „Rekvijemu“ ide mnogo dalje od Karlove, Jozefove, pa čak i
Mocartove koji su ipak ograničeni „samo“ na ovu svesku, ali ćemo se na to
osvrnuti kasnije. U okviru teme asimilacije mitskog, istorijskog i
Stojanovićevog fiktivnog, izveden je pregršt kompleksnih spojeva sva tri
naličja koji od čitaoca zahtevaju prethodno ili makar potonje poznavanje
referentne materije. U suprotnom, nemoguće je potpuno proceniti, ceniti i
razumeti „Rekvijem“. Što se autora tiče, koliko god da se moje dosadašnje
izlaganje čini hvalospevnog karaktera, gore navedene reference nisu uopšte
produkt genijalnosti već puke domišljatosti preko koje možemo videti samo
Stojanovićevo odlično poznavanje istorije i književnosti. Genijalnost je faktor
koji je bio neophodan da se svi ti likovi – Marko Kraljević, Mocart, Jozef II,
Karlo VI, vitlejemski mudrac i Til Ojlenšpigel – sklope u tehnički razumnu,
logičnu i „masnu“ narativnu celinu koja niti jedne sekunde u svom tesnom
prostoru od 50 tabli neće iskočiti sa koloseka.
Disonance, pasaži i intermeca
„Jedna od mojih prvih lekcija, a davno sam bio dete, beše da svaka stvar na
ovome belom svetu ima svoju senku...a senka, to ti je čudna stvar...“
Kako to obično biva sa većinom
stripova sa tendencijom ka dubljem, umetničkom izražaju, „Rekvijem“ se otvara
poetičnim didaskalijskim monologom. Gotska katedrala Sveti Stefan u prvom planu
pri noćnoj atmosferi, u kombinaciji sa didaskalijom („svakog svetla porod tama...putokaz za mrak...pakao..“ ) i krvlju
koja lije sa naslovnice, imenom krčme na drugoj tabli („Bei schwarzer Katze“
ili „Kod crnog mačka“), reči poput „putokaz za mrak“, „rupa“, „pakao“ za vreme kojih
ulazimo u krčmu...ugođaj ukletog
je apsolutan. Prva pojava vampirskih očnjaka je maltene bila logičan nastavak
započete kulminacije strave, pa ne deluje nimalo šokantno.
Scena u toj krčmi, gde preko Čena srećemo vampire i Marka Kraljevića, je
prvi od jedina dva šablona koje će Stojanović da upotrebi u „Vekovnicima“ne bi
li čitaoca što više „zagrejao“ za priču. Ona je čistog akcionog karaktera. Nasilna, dinamična i krvava, sa koreografijom
udaraca koja jasnije nego išta nakon nje prikazuje karakterne razlike između poetičnog
Čena i prgavog Marka (iako će se Stojanović dobro potruditi da to kasnije
istakne kroz dijaloge). Sa ravnomernom smenom njih dvojice po vinjetama,
videćemo da je Čen u svojim udarcima odmeren, precizan, gibak i istreniran, dok
je Marko, s druge strane, živa hodajuća sila, sirov, besan, brutalan i pri
sečenju ili probadanju gleda da protivnicima pusti što je više krvi (pogledajte
samo taj poslednji kaiš na tabli 6 i prva dva na tabli sedam). Ritam je akcijom
pokrenut, karakteri su postavljeni, čitalac je osvežen i namamljen. Drugi
šablon je isto vezan za tu scenu, i otprilike ostatak celog do sada izašlog
serijala – karakterne suprotnosti dvaju
glavnih likova. Baš kao što svaki tipični pard u klasičnom italijanskom stripu (na primer Čiko u serijalu „Zagor“) služi pre svega radi
naglašavanja sposobnosti i junačkog faktora naslovnog lika, tako Marko i Čen oslikavaju jedan drugoga. U
odnosu na Čena, već smo rekli ali valja ponoviti, Marko izgleda još više nagao,
prost, neuk, sirov i nervozan, dok će se uz Marka najjasnije oslikati Čenova
vekovna mudrost, spokoj, učenost, tiha superiornost i inteligencija. Isto tako
će se, preko dijaloga sa Markom na tablama 22 i 23 te na sceni okršaja na krovu
katedrale, podvući veselost, razigranost, lakrdijaška inteligentncija i
složenost Tila Ojlenšpigela. Dva
Markova saputnika, dve karakterne disonance u funkciji dramaturškog sklada u
melodiji koje nam ukazuju upravo na Marka kao baza teme Stojanovićeve uvertire.
To savršeno narativno poklapanje triju različitih likova će nositi serijal i
olakšavati njegov tok.
A taj tok,on je u „Vekovnicima“
jedna „čudna stvar“, konfuzija čije
shvatanje i prihvatljivost variraju od čitaoca do čitaoca, zavisno od njegovih
čitalačkih navika. Problem je u tome što je Stojanović bez mnogo objašnjenja
počeo paralelno da razvija tri celine koje presecaju jedna drugu i zahtevaju
maksimalnu koncentraciju. Nakon prvog segmenta sa Markom i Čenom ćemo se naglo
prebaciti u Mocartovu porodičnu dramu i odatle na filozofsku diskusiju plemića
Karla i Jozefa, uz minimum dodirnih tačaka (vampirski očnjaci tu i tamo, i „Mocart! Mocart!“). Kako smo Marka i Čena
prihvatili kao centralnu narativnu liniju, ostale dve poprimaju prirodu
intermeca ili međuigre, dok će i ona sama jednom napraviti izlet u
retrospektivu koja „remeti“ otprilike sve. Narativni tok biva ispresecan u redovnim
i kratkim smenama, u toj meri da čitalac, navikao na prostije linearno
razvijanje priče uz umerene pomake napred ili nazad, nije više u stanju da joj
odredi putanju.
Zbog toga, svaka smena tih
narativnih linija je izvedena jednostavnim pasažima poput anadiploznog
ponavljanja reči („...ne razumeš...“-„Ne
razumem, tačno. Nikada nisam i neću razumeti...“), jednostavnog prenosa
dijaloga jedne u didaskaliju naredne scene ili celostranim intermecima koje
prate didaskalije filozofskog tipa. Na taj način, naracija bukvalno teče iz
jednog momenta u drugi, dok Stojanović lagano oko svakog od likova gradi
određeno težište.
Za Mocarta odmah saznajemo da ima 36 godina, da živi u siromaštvu,
stvaralačkoj krizi, krizi identiteta i bračnoj krizi. Stojanovićeva verzija
Mocarta funkcioniše odlično i na bazi alternativno-istorijske verodostojnosti i
na narativnoj bazi. Fizički, kompozitor priziva Formanov film „Amadeus“ iz
1984. godine ( kao i česti element „kažu“ koji ga ovde ujednačuje sa Markom
Kraljevićem). Psihološki, Mocart je do srži posvećen muzici koju piše, i
vizionarski i emotivno, toliko ekstremno da ljubav prema notama prevazilazi
ljubav prema sopstvenoj ženi i deci. Na toj tački smo dobili nekoliko dramski
bogatih scena koje su služile kao odličan predah između akcionih sekvenci sa
Markom i Čenom i jedini momenti u kojima će čitaoc moći da se reši utiska haosa.
Jer, za razliku od ostalih paralelnih narativnih linija u „Rekvijemu“, Mocartova
je jedina lokaciona i dramska konstanta
čiji je sadržaj od početka jasan– cela se odigrava u njegovoj radnoj sobi i
tiče se samo njegovog emotivnog odnosa prema muzici ( supruga Konstanca i
Hajnrih Mercer su bukvalno posrednici kojima nam se Stojanovićeva vizija
Mocarta spontanije prenosi). Ona je jedina umereno zapetljana i shvata se
postupno, iz stranice u stranicu iako nije imala maltne nikakvog dodira Markom,
Čenom, vampirima-plemićima i fabulom uopšte, ako izuzmemo vampira Mercera i
činjenicu da ukleto bečko podzemlje nešto želi od „glasa božijeg na zemlji“.
Tek će na 36. strani Stojanović obelodaniti njegovu pravu ulogu u „Rekvijemu“
(Stojanovićevom, ne Mocartovom) i
otprilike odatle stati da nudi rešenja ostatka razbacane slagalice. Ne samo to.
Desetak strana ranije, kada imamo tu slatku čast na pratimo Mocartove prste po
čembalu, Stojanović direktno na stranice stripa stavlja nizove tonova u notnom
sistemu koji će plesati između kaiševa
nepokolebljivo i bez prekida sve do poslednje table. Dakako, Stojanović
nije tip koji će išta staviti „onako“, pa su i te note ustvari direktno prenešene iz orkerstarske
partiture „Rekvijema“ (Mocartovog, naravno). Tačnije, iz uvodnog stava
„Introitus“ i delimično „Kirije“. Time Stojanović postiže tri stvari. Prva:
strip dobija muzičku podlogu kao sistem postizanja dramskog krešenda,
kulminacije svih narativnih linija ka razrešenju na poslednjim tablama. Da bi
se taj krešendo osetio u punom jeku, od čitaoca se traži iskustvo u slušanju
„Rekvijema“ (opet, ranije ili potonje) i da čitajući Stojanovićev i Pekin
uradak u glavi „sluša“ i Mocartove čemerne harmonije, čisto da bi doživljaj bio
što veći. Druga: apsolutno objedinjavanje svih tih paralelnih narativnih linija
u jednu jedinu koherentnu celinu. Mocartova partitura se protezala kroz sve
scene i one su istovremeno sa time konačno počele da dobijaju međusobni smisao.
Marko i Čen provaljuju u dvorac Karla i Jozefa, Mocart se ispoveda Merceru oko
„Rekvijema“ i razloga zašto ga nikada neće završiti, stalno prisustvo katedrale
je napokon jasno (objasniću)...ukratko, sve je složeno. Treći efekat je meni
lično i najinteresantniji, a tiče se uske
veze između Mocartove partiture i Stojanovićeve umetničke vizije, a koja
nam objašnjava u potpunosti i Mocartovo tumaranje ulicom na poslednjoj tabli i
mrmljanje „Gde je moja muzika, gde?...Ne
čujem je više, ne čujem...“. Kao što znamo, Mocartov „Rekvijem“ je, kao i
na primer „Opelo“ našeg Mokranjca, muzičko delo napisano da prati tekst svete
molitve za pokoj duše preminulog. Sa te strane gledano, njeno prisustvo u
stripu aludira na prisustvo božanskog
(kao i katedrala, vampiri itd.) koje se Mocartu javlja kroz muziku („glas božji na zemlji“). Ustvari, u
Mocartovom slučaju, božansko i umetnički doživljaj su sinonimi. Zato ćemo,
nakon Mocartovog povampirenja videti i da note sa linijskog sistema nestaju, i
to upravo na stavu „Kirije“, koji inače ima tekst „Gospode, pomiluj nas“ ili
„smiluj se na nas“. Mocart je vampir, van božje milosti, i zato ne oseća
njegovo prisustvo („Gde je moja muzika?“)
i ne čuje njegov glas („Ne čujem je
više...“). Odličan, efektan kraj.
„Rekvijem“ (Stojanovićev) broji
još dva elementa koje vežemo za božansko.
Prvi je svakako jedan od vitlejemskih
mudraca, prvi koji je darovao Isusa. On je prvi događaj koji je pokrenuo
razrešenja „Rekvijema“ nakon Mocartovih prvih tonova sa klavičembala, događaj
koji odgovara na pitanje šta Čen radi u Beču pored „nezavršenih poslova sa vampirima“. Ne treba puno spominjati kakav
efekat izaziva njegova pojava iz mračnog sokaka, niti koliko je dosetljiv način
na koji ga je Stojanović uveo („Loša dela
privlače loše stvorove. Dobra dela, po toj logici, privlače dobre! Nevolja je
sa onima što se opiru definiciji....“). Bitno je samo napomenuti da mu je
dodeljena najstarija od uloga u istoriji književnosti, od onih koje smo sretali
i u starim grčkim epovima: uloga proroka, prenosnika proročanstva u tesnoj vezi
sa događajima koje ćemo tek čitati. Taj momenat je otprilike jedina garancija
ovog albuma da Marko Stojanović ima u planu da piše njegove nastavke. A, na
stranu vazda drag paradoks koji je u antičkoj književnosti izazivalo
proročanstvo i sve ostale divote koje čitalac okusi čitajući već na početku kako
je kojem liku suđeno da svrši, mudračevo pripovedanje budućnosti je toliko lepo
skrojeno da je za citiranje, kao i većina Stojanovićevih fraza:
„Onima koje je nesreća sastavila, ma šta oni uradili, sreća nije suđena:
ne mogu se zatvoriti vrata koja nikada nisu otvorena!“ „Dušmani su oni od
vajkada, vatra i led, al’valjda prvi put nestrpljivo pucketaju u isti glas:
nečastivog ne treba častiti! On uzima i šakom i kapom!“ „Od gluposti niko nije
imun, ali je od drugih veća budala onaj koji veruje da mu je, samo zato što
vera radi o glavi, nevera sklona: kapija je kapija, čak i kad ne vodi nikuda!“
„Jao onom ko zavisi od pomoći bespomoćnih: nebesa mori žeđ, mora su u plamenu!
Trgovci još vele: najkvarljivija od sve robe je čovek...“
Najkvarljivija od sve robe je
čovek, veli Stojanović. Da kao i svaki pisac ima tendenciju da satiriše, iznosi
ruglu određene aspekte društvenog sistema, možemo najjasnije da vidimo preko
kvazi-filosofske diskusije koju vode Karl
i Jozef. Dva plemića koji iz podzemlja, pardon, carskoga dvora vuku sve
konce koji se pletu oko šija glavnih junaka, uz jaki utisak nedodirljivosti kojim
se diče svi stvorovi duboka džepa, ne miču se iz svoje raskošne prostorije,
bahate se vinom, krvlju i trima mladim devojkama dok teže da proniknu u tajnu
smisla života i sličnih besmislica. Scene sa njima su karakterno neka
izopačena, gnusna verzija alanfordovskog prikaza ljudi višeg staleža (Karl i
Jozef mnogo podsećaju na Secchijevu trojicu gradskih većnika dijaboličnog
izgleda). Kako drugačije, osim čistim oblikom satire, protumačiti Jozefove
izjave iz kojih Karl nikako da pogodi da li su njihov subjekt plemići ili
vampiri? „Suština vašega života, mog
života...jeste upravo u preterivanju, prevazilaženju lažnih granica!...Zapravo,
čvrsto sam ubeđen da je naša vrsta stvorena upravo da bi preterivala!“
(„Vampiri?“ „Plemići!“) te, nekoliko strana kasnije „...I
u tome je, ako dozvoljavate, Vaša
nevolja...Vi ste trudite! To je greška! Mi nismo ovde da se trudimo, nego da
ubiramo tuđe plodove...da uživamo!“ („Plemići?“ „Vapiri!“). Nalazi se tu
nekoliko jakih osuda na račun gospodarske klase, ali asimilacija pojmova
„vampir“ i „plemić“ preko tog sočnog nadimka „krvopija“ je nešto što,
kombinovano sa ove dve fraze i sa Markovom izjavom da jedino šta mrzi više od
plemića jesu vampiri, stvarno govori samo za sebe. Baš kao i Mocartova
narativna linija, i Karlova i Jozefova fukcioniše kao međuigra koja početno
nema velike veze sa centralnom narativnom linijom i razvija se znatno sporijim
tempom u nastojanju da se ukrsti sa Mocartovom i centralnom Markovom i Čenovom,
ostavljajući time Stojanoviću prostora da se igra dijalozima i simbolikama. Satira
nije izbegla ni crkvu, u određenom smislu - Marko: „Ispravi me ako grešim, ali mislio sam da vi krvopije ne podnosite crkve
i sunčevu svetlost...“ Čen: „Kako ko!
Sunce me, istina, čini slabijim i ranjivijim, ali sa katedralama nemam
nevolja...“. Da li Čen, na spomen crkve u Markovom pitanju, namerno
izostavlja pojam „crkva“, a nameće katedralu jer iz nekog razloga samo sa
katedralama nema problema? Da li Stojanović, na osnovu krvave istorije
katoličke crkve i mnogo čega još, oduzima tim glomaznim objektima prisustvo
svetog i divinskog, pa zato vampir poput Čena nema čega tu da se boji ili...?
Vrlo je moguće, ako ćemo se složiti da ni jedna Stojanovićeva reč u ovom albumu
nije napisana „tek onako“.
A tu dolazimo i do drugog
elementa koji navodi prisustvo božanskog: bečka
katedrala Svetog Stefana. Ona je sveprisutno, opšte mesto oko kojeg kruži
cela naracija. Njome „Rekvijem“ počinje, razvija se i završava. Prate je mračna
atmosfera, motiv smrti i patnje u unutrašnjim monolozima koji je prate i čisti
oblik intermeca (više nego narativne linije Mocarta, Karla i Jozefa). Kako
čitamo strip, pratićemo unutrašnje monologe koje ćemo vezati prvo za Čena, te
redom za Marka, Tila, nesretnog kočijaša i, na kraju za Tila. Ako ćemo čitati
pažljivije (izazivam te, čitaoče, da samo preletiš preko ovakve priče), i pre
nego što nam finalno izlaganje u didaskalijama to oda, moći ćemo da uvidimo
nelogičnost privida pripadanja tih misli likovima koji se u tom trenutku u
sceni prikazuju. Didaskalije u prvoj sceni možemo lako da pripišemo Čenu,
budući da je posredi lik sklon filosofskom pogledu na stvari: „svaka stvar na ovome belom svetu ima svoju
senku...a senka, to ti je čudna
stvar... podsetnik da je svakog svetla porod tama...nepogrešiv putokaz za
mrak...“. Sećanje na očevu surovost iz druge scene sa katedralom ćemo
takođe vrlo lako da vežemo za Markov odnos sa Vukašinom, kao i za uopšte odnos
sa prestolom: „„Nikada nisam i neću
razumeti žene, kraljeve i ljude koji ne jedu sir...kao i onog koji očekuje
ikakvu korist od nauka koji mu je prosto poklonjen...Plakao sam...i suzama
plaćenu lekciju naučio!“. Mada,
dve stvari su nejasne. „Ljudi koji ne vole sir“ je pomalo smešan deo izjave
koji se ničim ne može pripisati Marku (osim preko stare srpske navike da prosto
obožavamo domaći kajmak ili sir) i sam stil razmišljanja je izjednačen sa
prethodnim Čenovim, a videli smo koliko se Stojanović potrudio da se ta dvojica
razlikuju u svemu. Naravno, didaskalije sa unutrašnjim monologom su vazda bili
više odraz autora nego lika te im je stil univerzalan, pa ćemo tu
mini-nelogičnost preskočiti bez problema. Treća već počinje da biva sumnjiva,
jer tekst u didaskalijama pripada osobi koja u sceni nije prisutna. Odnosno,
prisutan je ali je mrtav. „Jednu stvar
bez prisile priznajem životu (pod prisilom priznajem sve!): ako te ne ubije pre
vremena, traje! ... To sećanje je đavolja
stvar! ...Kao ogroman špil brižljivo promešanih slika, zvukova i mirisa.
Sećanje je nemoguće preseći a da se ne posečemo na neku uspomenu!“ Tila ćemo upoznati par strana nakon ove
scene, ali već znamo da nije među živima, što bi značilo da treći intermeco sa
katedralom sadrži tekst koji nije istovremen sa scenom. On je odjek iz nekog
drugog vremena. Takođe, primetićemo velika poklapanja sa prethodna dva
razmišljanja: „senka, to ti je čudna
stvar“ sa „to sećanje je đavolja
stvar!“, burlesknost delova fraza „ne
razumem...ljude koji ne jedu sir“ i „pod
prisilom priznajem sve!“ u više nego ozbiljnom, ličnom i pomalo teškom
momentu iznošenja neke poente i, opet, uopšteno identično slovotvorstvo.
Ne trebam da ponavljam da je katedrala prisutna u svakoj od scena, zar ne? Da
smo od početka priče naslućivali pogrešan šablon pripisivanja misli prisutnim
likovima će nam definitivno zacementirati četvrta izjava, koja bi po svim
prilikama trebala da pripada ubogom kočijašu. „Prvi put sam video mrtvog čoveka kad mi je umro otac! Bio sam taman
toliko odrastao da se od mene očekivalo da do zore stojim pored njegovog odra i
taman toliko dete da sam se gušio u suzama i jecao celu noć! Pred zoru mi je
prišao ujak koji je slovio za mudrog čoveka. Pomilovao me je po glavi i rekao
da ne treba da plačem...jer je smrt
ono šta daje vrednost životu! ...Ponovio sam mu (ujaku, na njegovoj
samrtnoj postelji) ono šta mi je rekao
pored odra mog oca...nije prestajao da plače!“ Tu već dobijamo elemente
koji stapaju sve didaskalije u misao jedne jedine osobe: pripovedačevog oca
opet srećemo, pripovedačev ujak je „suzama
plaćenu lekciju naučio“ sama misao četvrte je došla kao izazvana prethodnom
filosofijom o sećanjima – pripovedač se setio smrti svoga oca, kao i lekcije
koju je primio od istoga. Stvarno, nema sumnje da su sva četiri razmišljanja
delo istog pripovedača. A smrt je tema koja kao da obuhvata sva razmišljanja,
čak i, reklo bi se, celokupno delo (Rekvijem je misa za mrtve). Ako smo uspeli
to da naslutimo, peto i poslednje razmišljanje će nam zatitrati ego kao buran
aplauz u ljudstvom krcatoj areni:
„...Neodvojivo od života kao senka
onog ko je baca, najskuplje od svih lekcija
jeste sećanje! Toliko je strašno da
smo zbog njega spremni da najšarenije laži proglasimo za najmudrije izreke samo
da bismo mogli da se zaklanjamo iza njih...a istina ne može biti prostija: sve
što živi, umire! Sve što umire, plaši se smrti!
Što duže živiš, duže se bojiš smrti, sve dok ne preostane samo strah...sve dok večni život ne postane umiranje bez
kraja...“
Senka, lekcija, sećanje i smrt.
Četiri teme iz prethodna četiri izlaganja ujedinjene u petom izlaganju.
Međusobno poklapanje ta četiri razmišljanja je stvar čitaočeve pažnje, brzine
čitanja i pomalo čistog instinkta. Ipak, pre petog izlaganja nema šanse da
naslutimo da je pripovedač Til
Ojlenšpigel, a kamoli da je njegova smrt samo iscenirana i da je on, na
neki način, glavni nemesis u „Rekvijemu“. Tek će nam sada sinuti da „ne razumem
kraljeve i ljude koji jedu sir“, „lekciju“ (tj.naravoučenije koje svaka
lakrdija iz klasične književnosti nosi) vežemo za dvorsku ludu Tila, kao i da
stalno prisustvo katedrale navodi na prisustvo naratora na istoj. Sve su to, naravno,
labavi tragovi. Čak i to stvaranje celine tematskim objedinjavnjem svih
razmišljanja. Konačni trag je kada vidimo da se didaskalijski monolog završava
u Tilovom oblačiću. Taj glavni preokret, da je Til živ i da je nemesis priče,
Stojanović je gradio vrlo pažljivo, ostavljajući samo blage tekstualne naznake (grafičke
bi bile preočigledne) preko kojih bi čitalac, samo ako je sklon zapažanju,
mogao da nasluti da se „nešto“ dešava (npr. Til u svojoj prvoj sceni žonglira
jabukama, a jabuka još iz doba starih grčkih pesama simboliše razdor ili zavadu...što
se na krovu ove katedrale i desilo) ali nikako da sa određenom sigurnošću makar
pretpostavi u kom pravcu ga tačno Stojanović vodi.
A onda, kada nakon tog jednog
razjašnjavanja ruka poleti ka listanju unazad...videćeš koliko je stvari od
samog početka mučno spajano u jednu koherentnu celinu. Istorijski likovi poput
Marka Kraljevića, Mocarta, Karla, Jozefa, književni lik poput Tila i šarolika
galerija Stojanovićevih likova...te silno razvrstavanje četiri narativne linije
u pravilnom tempu da bi sve i gradile naraciju i posluživale kao pasaži za
daljnju gradnju naracije, razrešivanje jedne apsolutne konfuzije u blaženu
harmoniju, navođenje te vođenje jedne misterije celu priču bez da se oda pre
samog kraja, slaganje različitih karaktera... Ko nije bio pažljiv isprve, iz
drugog puta će svakako morati to da primeti i ceni. Suprotno razmišljanjima
nekih čitalaca čije sam utiske ulovio po forumima i društvenim mrežama,
„Rekvijem“ je priča čiji tok, uprkos svojoj kompleksnosti, bukvalno teče od
prve do poslednje stranice.
Partitura
 |
| Marko Stojanović |
Naslovnica Alekse Gajića je posterski raprezentativna, kao što i svaka
„prva“ naslovnica treba da bude. Autor u nastupu stvaralačkog očaja pokunjen
leži po papirima na pisaćem stolu, pera nemaknutog sa tinte u bočici, a u
pozadini akt stvaranja i koprcanja sa inspiracijom: brza olovka na starom
papiru, sitne i razređene note koje vape za zgušnjavanjem, dopunom.. Sve
obojeno u vintage stilu, odaje se period koji strip opisuje. A sa gornje
polovine, krv koja kulja po rukopisu umetnika, sa odrazima likova koji se pored
autora sa tom krvlju nose. Nema direktnijih aluzija na vampire i akciju koji bi
najviše plenili pažnju potencijalnog čitaoca, osim te krvi...a ona nije previše
direktna. Ako mogu sebi da dozvolim još jedan izlet u neku ličnu filozofiju, a
osvrnem se časkom sa Vama na surove (ama, nemoguće i gnusno obeshrabrujuće)
uslove u kojima je ovaj strip nastao i svoju mučnu ali veličanstvenu odiseju
nastavio, hrani mi dušu misao kako ta krv nije ni krv vampira, niti Mocarta,
Marka Kraljevića ili bilo koga drugoga. To je ona krv koja jednom odličnom delu
daje onu vanvremensku – vekovnu – vrednost i dalek odjek. To je krv autora.
Darko Mrgan
Juli 2016.godine
[1] „Tada pogiboše
kralj Marko i Konstantin... Jer svi ovi behu sa Ismailjćanima, ako i ne po
volji, a ono po nuždi, tako da kažu za blaženog Marka da je rekao Konstantinu:
Ja kažem i molim Gospoda da bude hrišćanima pomoćnik, a ja neka budem prvi među
mrtvima u ovom ratu.“ (iz „Žitja Despota Stefana Lazarevića“ Konstantina
Filozofa, napisanog posle 1433.godine)
Коментари
Постави коментар