Valcer na polju kostiju

Napisano kao predgovor američkom izdanju Zagora

Zagor n.2 "The Red Sand"

Epicenter Comics (San Diego)

I tako mi veliš, dragi moj stranče, da ti se Zagorova avantura sa Krakenom svidela? Pa, kako i neće? Kome to naučna fantastika ili horror nisu mili? Dobio si epsku bitku između razdraganih višerasnih idealista i izopačenih monstruoznih kreatura, dok ti u toj gomili lakomo razabireš koji su jedni, a koji su drugi. Tenzija, dinamičnost, atmosfera, akcija...i još polarizovana podela na dobro i zlo. “Mozak na pašu“, što kažu na Balkanu (onaj veseljak za šankom ti je odande)! Vidim ja da su ti se zacaklile oke čim si me ugledao ovde i znao sam šta ćeš me pitati i pre nego što si mi prišao sa tom hladnom kriglom. Hoćeš da ti ispričam još jednu. Želiš još jednom da se vineš put slatkog ukusa jedne avanture, da skreneš misli sa teškog mirisa sopstvenog znoja koji ti izbija pod teretom svakodnevnice.  E, pa, ovo šta ću ti sada pričati je manje izlet u fantaziju, iako poseduje sve njene sladi. Akteri su podjednako dobri i podjednako zli, antipatični i simpatični, spontani i zamaskirani, podmukli i komični. Ljudi. Ljudi iz različitih kultura, društvenih navika, životnih interesa, jezika, tipa krovova nad glavama, osuđeni da budu stisnuti jedni uz druge na jednom tesnom svetu koji svako od njih gleda kroz svoju lupu.

Darkwood, jednom rečju.

A place where worlds collide

Da. Darkwood. Pričao sam ti o njemu, sećaš se? Magično je to mesto. Postojano i nepostojano, bolno stvarno i opijajuće fiktivno. U celoj priči o poenti i razumevanju „Zagora“, ono  je ključno. Na stranu što je savršena pozornica bukvalno svim žanrovima - na samom početku serijala i jedina pozornica - pored svih bića iz Zone Sumraka od kojih ti se ledi kičma, na kraju je ljudski faktor taj koji u Darkwoodu izaziva najveću jezu i budi najjače emocije. Ustvari, taj ljudski faktor je ono šta je čini stubove njegove emotivno-filozofske konstrukcije, čarolije samog pojma. Ova priča obuhvata malen, ali značajan deo toga. Kao uvertira ili uvodno poglavlje romana: sitan početni segment jednog obimnog dela u kojem autor posloži simbole koje će potom obraditi malo po malo do samog finala. Umetnički i simbolički znači mnogo, ali valja guštati celo delo da bi ga se razumelo u potpunosti. Sada, u „Red Sandu“, centralni problem se stavlja na videlo. Izložiću ti ga držeći se striktno samo te priče i njenih likova.

Zamisli Darkwood kao jednu tačku američkog kontinenta na kojem se odvija sudar svetova koji će po svim zakonima logike i fizike na svojoj najkritičnijoj tački izazvati posledice kolaterarne prirode. Kažu ljudi: „šuma je prostrana, ima mesta za sve“ i, teoretski, to je apsolutno tačno. Ipak, opcija da wigwam stoji odmah do gradske kuće je smešna, ali sa pristojnom razdaljinom, pravilno raspoređenim granicama i utvrđenim pravilima suživot više rasa na jednoj teritoriji može doseći status utopije ne samo na zakonskoj nego i na moralnoj bazi obligacije (jer zakon je, na kraju krajeva, jedan od strogih načina da postigneš da svaki građanin poštuje „Bonton“). No, isto tako teoretski, ljudska priroda je van jednačine. Ne možeš je razuzdati ili kontrolisati, a još manje računati da će psihologija gomile teći po kodeksima univerzalne pravičnosti. Univerzalnost u sudarima dvaju percepcija ne postoji. Jer, univerzalnost – srednja vrednost – percepcije jednog sveta na univerzalnost percepcije drugog sveta gleda kao na nešto van prihvatljivog toka, stoga se javlja tendencija ka korekciji. Budući da se srednja vrednost uglavnom bazira na rasnoj/nacionalnoj identifikaciji na koju je svaka gomila, ukoliko je njihov habitus „zagađen“ prisustvom druge rase ili nacije, posebno osetljiva te podložna napadima besa, konflikt je ne samo moguć, već i neizbežan. Niko ne dopušta da se njegova rasna ili nacionalna identifikacija osuđuje ili menja, a retki poštuju drugačiju bazu identifikacije onih drugih. Dakle, kada takva dva sveta dele isti prostor, tenzija je sveprisutna i mala varnica je dovoljna da sitna čarka eskalira u sukob globalnih razmera. Jedna obična psovka poput„beli psu“ ili „smrdljiva crvena njuško“ može da potpali žeravicu.

„Red Sand“ skoro enciklopedijski prikazuje takvu situaciju. Tim više jer je po originalnoj hronologiji serijala (slučajno, i po hronologiji ove naše edicije) usledila nakon epske naučno-fantastične avanture u kojoj, koliko god da ga situacija naizgled nadjačava, glavni junak ostaje iznad nje. Pored toga, u toj prethodnoj avanturi pod naslovom „Nulti čas!“ smo dobili treći susret (od sedam) sa Zagorovim arch-nemesisom profesorom Hellingenom, pa je bilo vrlo evidentno da će ona ostati jedna od onih kultnih tačaka u serijalu čija će senka pokrivati mnoge iduće avanture, samim tim i ovu sa kojom se sada susrećemo. Sa takvom prethodnicom, prema popularnom šablonu u kojem kultni momenti avanturističkog serijala bivaju oni u kojima se glavni junak sukobljava sa svojim neprijateljem broj jedan (poput Jokera ili Green Goblina), „Red Sand“ sa svojim zapletom dodaje jake nosive stubove na postepeno izliven temelj – Darkwood i njegovi rasno-nacionalistički polariteti. Ne pomoću arch-nemesisa ili nekom šablonskom bazom fikcije.

A i logično je. Titula „The King of Darkwood“ možda i jeste postignuta mišićima, ali nikako istima i utvrđena. Čak ni laž o Zagoru kao božanstvu, „neophodnom sredstvu radi postizanja hvalevrednih ciljeva“ kojom Zagor zavređuje strahopoštovanje i autoritet nad sujevernim indijancima, nije garancija stabilne i funkcionalne vladavine. Niti jedna od tih metoda nije rezultirala hvalama i iskreno veselim usklicima kojima je počašćen pri ulazu na savet pogavica na proplanku male vode. Zagor stoji stabilno na svom tronu zahvaljujući održanom statusu mira u zemlji koja prosto vapi za ratovanjem. Što bi rekao Frank Miller, „želeo je da očisti grad koji voli da bude prljav“. Samo što se ne krije pod maskom i u senkama i ne juri zločince koliko normalne ljude izjedene kriznim teritorijalnim stanjem i stereotipnim žigosanjem bojom sopstvene kože. Po takvim sokacima (@D.J. alleys?) Duh sa sekirom pokušava da deli svet na crno i belo  (nama kao čitaocima se često takvim i učini) i da sudi pravedno. Ne pita on tebe koje si boje kože ili kom se bogu klanjaš već da li doprinosiš njegovom idealu o utopističkom suživotu i međusobnoj toleranciji ili ga ugrožavaš. Ako si od prvih, daće svoj život da ti pomogne. Ako si od drugih, od onih koji pljačkaju, ubijaju, varaju, prodaju indijancima oružje ili alkohol, daće svoj život samo da stavi iza rešetaka. To je onaj jednostavni deo priče. Komplikovaniji je poznavati psihologiju mase, onu koju smo maločas spomenuli, i umeti kontrolisati je. Indijanci imaju svoj način razmišljanja, moraš znati da ih urazumiš pozivajući se na bezbrojne običaje i navike koje retko ko s vana može da razume. Vojni činovnici, pak, imaju svoje političke slojeve ličnosti i hladnije stavove. Moraš biti vraški sposoban diplomata da bi učaurio problem u verbalnim granicama i korektno po obe strane izmogao politički korektno rešenje. Kada kažem „politički korektno“ mislim zaista samo na rešenje, ne toliko i na metod. Desi se često da igru igra i primitivni mišić: sekira se preteći zabije u radni sto ili se činovnik uhvati za gušu, a indijancima se neretko dislocira koja vilica i poravna nekoliko noseva. Zvuči možda smešno, ali u divljim predelima divljeg 19.veka nezamislivo je održavati autoritet bez upotrebe sile tu i tamo.

Nego, odoh ja u daleko u digresiju, stranče. Spomenuh maločas da „Red Sand“ maltene enciklopedijski prikazuje sve o čemu sada pričam. Svu tenziju među darkwoodskim narodima i Zagorovu metodologiju čuvanja kakvog-takvog mira. Šta to, tačno, imamo u „Red Sandu“?

Pa, pre svega, lepo prikazano centralno stanje Darkwooda. Na početku, šuma i sve njene čari – životinjski svet, čarobna vegetacija i delić svakodnevnice dvaju glavnih likova. Tehnički, gradnja kolibe je samo hronološki nastavak na njeno uništenje u „Nultom času!“ i veoma zgodna prilika za Chicov gag šablonski smešten u uvod priče. Analitički, filozofska teza Marija Sremca o kompletnoj sceni kao simboličnom i dubljem obliku najave onoga šta će da usledi takođe ima svoja snažna uporišta. Narativa je vazda bila otvorena za individualne interpretacije i to je jedan od hiljadu razlika zašto je toliko voljena. Uglavnom, darkwoodska idila je često jedna od primarnih tačaka svake Nolittine priče, prikaz harmonije koja će uskoro biti narušena i postati ideal, cilj kojem se teži. Kod kolege Sremca ono je insipiracija slatkim filosofskim razmišljanjima. Kod nekog drugog ona je sinonim zemaljkog raja, kutka mašte i spokoja. Za Graziana Romanija ono je postalo muzičkim stihom: „And I’m still wandering, looking for the light / and I’m still travelling, searchin’ day and night / I will let my spirit free to roam / I will let my vision carry me back home… / To Darkwood „ (preporučujem ti da poslušaš tu pesmu „Darkwood“ u miru doma svoga).

Uglavnom, idilična vizualizacija Darkwooda je intenzivna i snažna iako prostorno zauzima mali deo svake avanture...Znaš kako je – lepota se najviše ceni kada u njoj kratko uživaš ili kada je ista narušena. A u „Red Sandu“ ona ostavlja utisak još kraćeg trajanja jer se zna da je u pitanju mirni period neposredno posle Hellingen krize. Svi slaviše smiraj kada je ta nova ljudska glupost probudila besove. Ne Hellingen, ili neki vampir, čarobnjak ili neka druga izopačena individua megalomanskih ambicija. Ne. Neprijatelji su neharizmatični narativni kepeci nedostojni bilo kakve čitalačke pažnje, a kamoli kultnog statusa koji sada imaju. Von Swieten je, na primer, samo još jedan strani aristokrata koji koristi moć svog položaja radi sapiranja ljage arogancije ne kapirajući u potpunosti prirodu zemlje koju obeščašćuje: on je „sportski pobio celo krdo bizona (nečiju hranu, pokrivače, oruđe) pa je nedaleko od mesta zločina gucnuo šampanjac, zaigrao waltzer i, u tolikoj meri nesposoban za adaptaciju u novoj sredini, stvorio iluziju svog austrijskog dvora na preriji. Nije stvar u bizonima, niti nekome smeta ako zađeš u neograđeno dvorište od nekoliko stotina kvadratnih kilometara. Problem je u apsolutnom manjku poštovanja jednog naroda koji je teritorijalno i prehrambeno već ugrožen zbog nagle najezde daleko brojnije i moćnije rase i pod stalnom je pretnjom da će sutra izgubiti i to malo šta mu je ostalo. Nepoštovanje celog naroda, a ne samo direktno ugroženih Kiowa. Ta brazda je ožiljak na licu svih te je Winter Snake za tili čas dobio saglasnost ostalih plemenskih poglavica –rasistički čin budi bolne uspomene i otvara još sveže rane.

Po inerciji će  taj problem zapaliti celo područje. Deca će ginuti, ognjišta će se rušiti, kuće će se paliti. Smrt će zvati osvetu, a ona će prizvati novu i tako dalje, sve dok Darkwood iz utopije ne postane paklom. Toliko daleko ide Zagorov pogled, ma šta da se dešava. I to se mu ukazalo kada je primetio sjaj u očima poglavica dok je Winter Snake pozivao sve na ratničku čast, slavu i dostojanstvo  i svu pažnju okrećući sa Zagora na sebe. U tom trenutku se možda prestolje Duha sa Sekirom ugrozilo i možda u je u celoj toj reakciji stavljanja sebe u centar celoga kruga, iznad ljudi i događaja, delom očajnički čin jednog egoiste, ali fokus je bio uglavnom na potencijalnom ratu širokih razmera i brojnih žrtava koji može upravo biti uzrokovan.

To je upravo ono šta se desilo na sastanku kad je Winter Snake izazvao Zagora na dvoboj. Zagor bi bez problema oborio poglavicu Kiowa i odmah sasekao „zlo“ u korenu. „Ma naravno, Winter Snake!...naš bi duel bio veoma interesantan, nema sumnje“ . Tim malim pretećim nastupom sa sekirom u ruci, odavajući pritom i počast hrabrom poglavici Kiowa, Zagor „ne razočarava prisutne“ i na kratko utvrđuje svoj autoritet i obraz samo da bi dao uporište rešenju razgovorom: „Ali to ćemo odložiti za neku prikladniju priliku!...Preferiram da mi ponosni poglavica Kiowa objasni svoje reči! Zbog čega si iskazao sumnju u trenutno stanje mira u Darkwoodu?“ U tih par tabli se može videti primarna Zagorova metodologija čuvanja mira i naslutiti tok razrade „Red Sanda“. Primarna metodologija je posezanje za diplomatskim rešenjem koji prebaci teret razuzdane gomile na pleća samo jednog čoveka, i ratnu sekiru menja daleko prijatnijim i funkcionalnijim razgovorom. Neće se boriti dve vojske već će Zagor razgovarati sa vojnim činovnikom.

Posle, kada se to pokazalo slepom ulicom, nastupa dizbalans, pat pozicija između moralno-pravednog i funkcionalnog, izopačenog žrtvovanja kojem možemo pridružiti čuvenu Spockovu parolu „The needs of the many outweigh the needs of the few” i koje će te sigurno podsetiti na jezivu dilemu koju će nam nametnuti Moore preko Ozymandiasa iz Watchmena ili Delano preko Johna Constantinea u Original sins više od deset godina posle, krajem 80-ih, šokirajući sve: potrebno je žrtvovati nekoliko nevinih da bi svi ostali živeli. Von Swieten se mora pod svaku cenu živ i zdrav vratiti u utvrđenje inače će Darkwoodom da zavlada ratni haos. Kiowe i Winter Snake ne smeju dobiti pravdu na koju imaju pravo. Trijumf apsurda. Pravo povinovanje vekovnoj bolesti područja i posrtanje pod njenim brojnim simptomima. Ta bolest je ustvari jedini pravi antagonist ove priče. Zagor brani Darkwood od njegove prirode. Jer, uloga antagoniste previše varira između Winter Sakea i Von Swietena i Memphis Joea...a i Zagor svakako postaje deo diskusije, jer ovom odlukom da „puca u one koje treba da brani“ njegov lik i uloga unutar ove teške teme postaju previše kompleksni. Uh! Rasizam, nacionalizam, rat...

A kako Sergio Bonelli to prikazuje? Pa, i sam plešući waltzer po polju kostiju. Sve je to protkano slatkom i jednostavnom naracijom: emocije likova su pozorišno naglašeni (facijalno i gestikulacijski), dijalozi poetični, užasu rata suprotstavljena  čarolija romanse, suzama komedija, narativni tok linearan, mračna tema je servirana bojama jednog klasika, dizbalans zapleta ispisan u savršenom balansu narativnih elemenata,  disonanca jednog trilera izvedena u rajskoj harmoniji...Pravi primer jedne klasične priče u western štihu: i pored teške tematike, čita se pitko i spokojno.

To i tebi želim sada. Uživaj u Darkwoodu, dragi stranče! I slobodno naleti da nanovo proćaskamo koju.

Darko Mrgan, Januar 2015.