Napisano kao predgovor prvom američkom izdanju Zagora
Zagor n.1 "The Terror from the sea"
Epicenter Comics (San Diego)
Za početak, biće dovoljno da vam citiram uvodne reči
autora Maura Bosellija za 386. Zagorovu epizodu Morska strava, a koja je prva od tri sveske u kojima je objavljena
ova priča : „Nakon što sam citirao
i ubacio Edgara Allana Poea u priču o Hellingenu
(ludi naučnik i najveći Zagorov arch-nemesis kojega ćemo ti svakako morati
predstaviti u jednoj od sledećih knjiga. prim.pr), palo mi je na pamet da
napišem jednu posvetu ostaloj trojici majstora fantastike i avanture, Williamu Hopeu Hodgsonu, Howardu Phillipsu
Lovecraftu i Robertu Erwinu Howardu, imenima koja su sama od sebe u stanju
da evociraju kompletan arsenal fantastične narative: izgubljene zemlje, tvrdoglavi
junaci, bezimeni užasi... Saga o Zagoru, sa svojim morskim odisejama i
zadiranjima u fantastično, je srodna imaginarom svetu engleskog pisca Hodgsona,
čije remek-delo, „The Boats of the
"Glen Carrig", je napeta i neverovatna priča o grupi mornara
izgubljenim u okeanu strave i užasa. A svima su poznati Lovecraft i njegovi
Drevni Bogovi: Bog Ponora, ili Kraken, ove avanture je bez sumnje rođak
užasavajućem Lovecraftovom Chtulhuu, dok njegovi deformisani sledbenici i
transformacija Port Whalea u grad čudovišta priziva klasik The shadow over Innsmouth. Na kraju, stil u kojem je napisan
„prolog“ te karakter lika Andrewa Caina, osvetnika s mračnom prošlošću, su
inspirisani Howardom i njegovim puritanskim lovcem na veštice Solomonom Kaneom (iako je Howardov
najpoznatiji lik, naravno, neuništivi Conan). Svakako vas pozivam, dragi
zagorovci, da pročitate sjajna dela ovih velikih autora.“
Dužnost mi je da te napomenem,
dragi čitaoče, da će moje dalje izlaganje da sadrži spoilere koji ti mogu pokvariti
uživanje u priči, pa ti preporučujem da se sada prebaciš na strip i tek se
posle vratiš nastavku teksta.
Prolog Morske
strave nam nudi mnogo više od obične posvete Howardovom
Solomanu Kaneu. Boselli je za kompletnu njenu bazu, kao što sam kaže, prethodno
inspiracisan afričkim šmekom iz Howardovog Solomona
Kanea, verovatno iz naslova The Moon
of Skulls, Hills of the Dead, The Foorfalls Within, Wings in the Night ili Hawk of Basti, a za Andrewa Caina kompletnim književnim ciklusom o tom liku, kao i onim
stripovskim što ga je izbacila izdavačka kuća Marvel ’80-ih godina prošlog
veka. Dobra stara Afrika, „kolevka civilizacije“ ili „crni kontinent“ kako je
mnogi krunišu, istorijski, arheološki i mitološki ovim prologom zaslužno
postaje sveprisutan element Bosellijeve fikcije Zagorovog narativnog
univerzuma, upravo pod oznakom dva gore navedena nadimka. Stare civilizacije i
crni kontint postaju sinonim izvoru najvećeg zla u serijalu. Setimo se, pre
svega, uvodne didaskalije:„Kush,
kraljevstvo zaboravljeno u crnome srcu najcrnje
Afrike... Kush, prokleto kraljevstvo mrtvaca i sjena gdje mrtvi imaju moć nad
živima... “ Veoma jasno podvučena tačka gledišta na prirodu jednog
kontinenta, iako ne toliko primetno dok Boselli po istom receptu ne napiše još
nekoliko naslova u kojima afrički stage ostaje u istom, dijaboličnom tonu.
„Crno“ u ovom slučaju direktno aludira na zlo, a superlativ tog prideva pred
„Afrikom“, dok nam pogled šara po
kamenom lavirintu „prokletog kraljevstva mrtvaca“, automatski sam sve objašnjava. Pod tim pečatom
je ostala i do današnjeg dana.
momenta razvitka tek pristiglog lika duž cele
priče. Da bi Cainova antipatična puritanska priroda uske strogo-jevanđelističke
percepcije pokupila pozitivne reakcije čitaoca, naspram njega se postavlja
osoba još užeg, isto tako religioznog, pogleda na svet (jer, „Gospod je svetlo“). Po tom šablonu, Ben Yussur crncima izgovora
nekoliko rečenica rasističke prirode koje se unutar Zagorovog univerzuma
automatski prihvataju kao pogrešne, koliko god Benovi sagovornici bili zaista
bad guys: „Oštrica moga takubaha nerado
pije ropsku krv!“, „U planinama na severu, takvi poput vas su robovi. Čuvaju
koze.“, „Bili su robovi i kao robovi su s borili“, „Ah, Cain, Andrew Cain,
čoveče bez srca! Zašto si me naterao da te pratim ovde...u zemlju crnaca?“.
U moru takvih izjava, Cainovo prvo obraćanje „crni sledbenici đavola“ i fanatično propovedanje i citiranje
Biblije biva prihvaćeno kao ispravno gledište zahvaljujući kojem se njegov lik
ističe i obećava u nastavku priče. Kada je bitka završena tj. kada je lik već
pokupio simpatije čitaoca, Ben Yussur gubi svoju narativnu svrhu (umire
„nekršten“), a Cain se preko reference na Zagorovu epizodu 366-367 „Vudu osveta“ i efektne najave sledećeg
koraka povezuje sa žižom serijala – Darkwoodom. A Darkwood
otvara priču kao apsolutni – narativni, vizuelni, dinamički, simbolični - opozit prologu.
Četvorostruki kontrast. Kada
nakon turobnog hrama Boga Mraka iz Kusha napravimo nagli vizuelni skok na
Zagorovu kolibu u Močvari Mo-Hi-La, gde vladaju bajkovita vedrina i raskošno
zelenilo, i gde naš dobri stari Chico pevuši uz gitaru o „miru i spokoju“,
uzdah olakšanja se sam nameće. Narativno, modernističkom početku predstavljenom
u prologu, gde su novi likovi
postavljeni u središte akcije bez prevelikih objašnjenja (osim motivacije
„damom u nevolji“) i gde je čitalac na sopstveno zadovoljstvo prinuđen da sam
hvata konce, Boselli suprotstavlja tradicionalističko otvaranje Zagorovih priča
koje je legendarni Guido Nolitta postavio pre više od pedeset godina, a prema
kojem se i čitaoci i likovi, u dinamičkom i hronološkom utisku jedne
svakodnevnice, lagano i postepeno upoznaju sa situacijom/misterijom i prema
kojem nam Chico mora nekako namamiti osmeh. Oko dinamičkog kontrasta je stvar
jasna – iz napete akcione sekvence smo prebačeni u spokoj darkwoodske močvare.
Simbolični vid kontrasta, malo skriveniji ali i dalje očigledan, je platforma
većinskom delu cele priče, a tiče se definisanja dvaju različitih likova unutar
identičnog šablona „borac protiv zla“. Dok howardovski Andrew Cain sa grimasom
na licu i senkom preko očiju govori o „još
jednoj misiji koja ga čeka“ te time najavljuje sav čemer koji sledi, Chico
pevuši o „krasnoj avanturi“, sočno
zevajući od divote i aludirajući, tobože slučajno, na događaje koji dolaze (strah, more), i u različitosti
percepcije na to već naslućujemo sukob. Ne samo sukob Zagora i Caina u krčmi
„Ye seven capital sins“, već njihovih odnosa sa idealima i uopšte sukob dva
narativna sveta (gorka misija i zov avanture), ili bolje sukob pri uzajamnoj
adaptaciji.
Jer Cain je iz opskurnog sveta
negromanata, demona, veštaca i dijaboličnih kultova došao tamo gde indijski
fakiri pišu poruke u pesku i hodaju po vodi, gde je strava uglavnom uzimala klasičnije
oblike (kako je već objašnjeno u tekstu „Čiji se to krik razleže šumom“) i gde
pogled na zlo kroz puritansku prizmu biva definisan opsesijom ili fanatičnošću
jer darkwoodska pravda je objektivna i nepristrasna, van bilo kakvih normi
kanona, zakona ili jevanđelja. Čitalac sigurno neće reagovati kada Cain
„obasjan Gospodovom svetlošću“ ubija mačem dvojicu starijih ljudi –
propovednika demonskog kulta i njegovog ribolikog pratioca – uprkos očigledne
neispravnosti tog čina („ovde nismo radi
propovedanja, već radi odmora. Poštuj naš odmor“ ili kao što Zagor kaže „Ja vidim samo ljude koje ti optužuješ iz
čiste predrasude. Čini mi se da si zaslepljen mržnjom, prijatelju.“). Kažem,
„čitalac neće reagovati“ jer on pod utiskom tematski drugačije definisanog
prologa scenu u krčmi posmatra kroz Cainovu percepciju, budući da je isti
prisutan i svojom demon-slayer
harizmom čitaocu privlačan i nametljiv. Zbog toga Boselli ubacuje dva lika u
kojima je jednako prisutna i nevinost i takozvana demonština: dečaka i
devojčicu. Na njima se Cainovo moralno slepilo konačno prikazuje u „pravom“
svetlu unutar objektivno ispravnog Zagorovog univerzuma. Problem sukoba je sada
jasan, a odnos simpatije i antipatije automatski izmenjen, kako kod čitaoca
tako i kod lakome crnokose devojke iz krčme. Dobijen čist primer netolerancije
prema pripadnicima različite kulture – ono šta je Ben Yussur bio pred Cainom u
prologu (predstavnik niže vrednosti radi isticanja i uzdizanja ciljnog lika),
to je Cain sada bio u ostatku prve sveske pred Zagorom: odbojan i
neprihvatljiv, te kao takav traži ili uklanjanje
ili apsolutnu adaptaciju i nadograđivanje.
Ako segmente Bosellijeve
gradacije Caina klasifikujemo po sveskama, primetićemo savršeno i planski
precizno raspoređivanje, veoma vešto utkano (lišeno utiska izveštačenog
nametanja) u priču u jednom konstantnom crescendu
u toku kojega se strukturi lika dodaje nova dimenzija.
U „Morskoj stravi“ nam se predstavlja lik te se njegova
narativna priroda sukobljava sa Zagorom. Tu smo svedočili uklanjanju lika, prividno definitivnom.
U „Lovcu na veštice“ se naslućuju njegova gradacija i adaptacija u svrhu
funkcionalnosti unutar zagorijanskog narativnog univerzuma. Metoda prikaza čina
pokajanja i iskupljivanja su Boselliju opet bila deca. „Predomislio sam se. Možda ih još uvek možemo izvesti na pravi put“ te
kasnije „skoči mi na leđa, malena“. Rezultat
adaptacije je fantastičan – 30 stranica akcionih scena (crkva na Repubblican
Hillu i polja kod Port Whalea) koje prosto pršte dinamikom, sa neočekivanim
drugim glavnim akterom u kombinaciji sa kojim je Zagor veličanstveniji nego
ikad iako centar pažnje više nije samo na njemu (što je u serijalu inače
tradicija). Onda kreće prava nadogradnja. Prvo u centralnom delu priče, u
kabini kapetana Fishlega na brodu „Golden Baby“, gde se Cainova životna misija „Lovca na veštice“ definiše
kao nasleđe porodične tradicije. Na bitni segment treće sveske, stoga ćemo
je samo u nju i uvrstiti, u „Lovcu...“
se samo aludira, blago dotiče kao misterija-mamac za sledeću svesku. Čuli smo
ga kako mučki izgovara njeno ime... „Ayleen!“
U „Krakenu!“ je dotaknuta Cainova emotivna nota, tragični pečat iz ličnog života. Pokojna supruga Ayleen je
postavljen pokretački element lika koji istovremeno baca novo svetlo i na
opsesivno ponašanje i na predanost u delanju protiv Wolfinghama. Ljubav i
osveta zbog izgubljene ljubavi. Povratak korenima zbog ogorčenja i kajanje jer
je proživljena nesreća posledica okretanja leđa sudbini i Bogu. Na toj tački,
kada je na brodu „Golden Baby“ intenzitet bola prikazan u svojoj kulminaciji, crescendo nas dovodi do apsolutnog okretanja divinskim silama
(krvlju puritanskog velšanskog roda osveštava oštricu mača koju posvećuje beloj
boginji meseca) i magiji. Od tog
momenta, u poslednjih 40 stranica priče, Cain zaista hodi „obasjan Gospodovom
svetlošću“ i kao takav smelo krči kroz horde ljudi-riba put ka spasenju duše svoje
neveste. Nakon sveg početnog crnila i prisutnih negativnih osobina kod
pozitivnog lika, poslednje table „Morske strave“ u Cainu vide jednu potpunu i
pročišćenu osobu, što je na ovakav način izuzetno teško postići na 282 stranice
tradicionalne italijanske strip-narative. Pogotovo ako u isto vreme kao pisac
paralelno radiš na još par gradacija unutar iste priče, jednako opsežno i
jednako detaljno.
Nije samo Cain u procesu
adaptacije na Zagorov univerzum. Ona je uzajamna. Neki prethodni Bosellijevi
uradci poput „Sedam gradova Cibole“,
„Osvete Vudua“ , „Senki nad Darkwoodom“ ili specijalaca „Crna krv“ i „Crni plamen“ jesu doneli serijalu mnoge nove momente na polju
fantastike, ali u „Morskoj stravi“ se
potvrđuje prelazak na drugi vid klasične literature kao inspiracije. Na primer,
u slučaju „Senki nad Darkwoodom“,
koja je zajedno sa „Osvetom Vudua“ preko
zajedničke pojave Maitrea Carrefoura svojevrsni uvod u „Morsku stravu“, su iskorišteni najistaknutiji elementi Poeovog
stvaralavštva ( The Narrative of Arthur
Gordon Pym of Nantucket, The Pit and the Pendellum, The Raven, The
Fall of the House of Usher, The Masque of the Red Death ) ali toliko prilagođeno
da se stiče utisak da im je u serijalu uvek i bilo mesto. U neku ruku i jeste,
pošto su gothic horror i pseudoscience postali nezaobilazni deo
Zagorove narative već u prvim brojevima 60-ih godina prošloga veka. Ali sada,
Zagorova narativa proširuje svoje okvire. Pod uticajem Howarda Philipsa Lovecrafta uvode se teme zaboravljenih znanja
(opsežna saga o Atlantidi kojoj je „Morska
strava“ jedna od odskočnih dasaka), neljudskih uticaja na sudbinu
čovečanstva (razni demoni i bogovi), nasleđene krivice (Cain), uticaj sudbine,
rizici naučnog napretka i destruktivne posledice istoga (Agenti baze „Drugde“,
na primer, iako pozitivci, teže ka usavršavanju oružja često se koristeći
fatalnim ostacima mašinerije iz iskopina izgubljenih civilizacija Atlantide ili
Mua). Dobri stari Nolitta je koristio sličan segment čistog idealističkog
pogleda na napredak civilizacije, ali Boselli sada zalazi u filozofske vode, o
čemu je još rano da pričamo. Od Roberta
E.Howarda je verovatno, pored Caina, Boselli uzeo u nasleđe čest pogled na
civilizacije pri dekadenciji ( npr. u ovoj priči je to Kush ). Sveukupni utisak
je da je sve to bukvalno povučeno u serijal uvođenjem lika Andrewa Caina, sa
sve novim likovima iz njegove tipske galerije strave i užasa koji će u Zagoru
od sada postati redovna pojava. Ali pošto je ovde to još uvek novina, Boselli
domišljato početno stavlja Zagora u status nesnalaženja pri takvim pojavama i
zavisnosti od iskustva svog novog ratnog druga.
|
Što se tiče konkretno ovoga dela
prepoznaćemo Sargaško more sa horror ugođajem Williama Hopea Hodgsona i njegovog čuvenog dela „The Boats of the "Glen Carrig“ (1907.)
gde se pored „groblja okeana“ i broda zaglavljenog u tim vodama pojavljuju i džinovska hobotnica „devil-fish“
i horde ribolikih ljudi koje pisac zove „Weed-men“. To je lepo ukompovano sa Lovecraftovom „Shadow over Innsmouth“ i „The
call of Chtulhu“ u kojima se takоđe pojavljuje „Esoteric Order of
Dagon“ sa ribolikim sledbenicima ( „Deep
Ones“ ) i spominju se podvodni grad Y'ha-nthlei, pristutni drevno,
esoterističko, globalno i atavističko ludilo, Kraken, zaraze i drevni bogovi
uopšteno. Imajući u vidu divinsku prirodu biblijskog i mitološkog, isto tako i
fiktivnog Lovecraftovog, Dagona i Cthulhua istoga pisca, te fizičku
sličnost između Cthulhua i Krakena iz nordijske mitologije,
Bosellijevo stapanje Dagona i Krakena u dva stanja istog diviniteta rezultira
kao zgodno dosetljiva posveta kompletnom delu ove dvojice literarnih majstora
strave i užasa. Međutim, kada se istom tom elementu pripoje i Maitre Carrefour i Tekeli-Li, dobija se drugačija slika.
|
Maitre Carrefour (Kalfu) je
gospodar prolaza između svetova kojeg je Zagor sreo u epizodi 366-367 „Vudu Osveta“, inače u vudu religiji
jedan od Loa, sinkretizovan sa satanom. Samo u takvom „jednostavnom“ obliku,
njegova apstrahovana pojava u toj priči je bila spektakularna, sa gotovo
opipljivom dozom mistike i horrora fantastično kombinovanim sa adrenalinskom
akcijom. Potpuni spoj karekterističan jedino za Zagora. Tom epizodom Boselli
započinje kratku sagu čije je finale upravo „Morska strava“, davajući prostora mini-kontinuitetu u serijalu time
što je jednostavno pustio Maitrea Carrefoura da „slobodno luta svetom“.
Na kratko ga je spomenuo te
prikazao u drugom apstraktnom obliku u epizodi 376-377 „Senke nad Darkwoodom“. Tu je oslobođeni čuvar prolaza između
svetova nazvan Tekeli-Li, fizički identičan čuvnom opisu svog imenjaka iz „The narrative of Arthur Gordon Pym“ Edgara
Allana Poa („...a shrouded human figure, very far larger in it’s proportions
then any dweller among men. And the hue of the skin of the figure was of the
perfect whiteness of the snow“). Još jedna posveta jednom velikom imenu iz
biblioteke strave i užasa (Poe je u toj priči i protagonist, kao agent baze
„Drugde“ pod šifrovanim imenom Raven) , ali i začin već postojećem Carrefouru.
Još jedan genijalni rezultat Bosellijeve navike nadogradnje likova i priče. Kada nekoliko meseci kasnije
u „Morskoj stravi“ vudu božanstvo, divinske
entitete iz više književnih dela te nordijsko i biblijsko mitološko biće utka u
samo jednu pojavu, priča iz tipičnog horror i akcionog obeležja dobija veće
opsege jer njen antagonist ima uticaja na mnoge sfere ljudskog postojanja. „Morska strava“ svojom platformom postaje
ep.
Sama struktura dela je epska.
Zaplet je prikazan prvo u vidu lokalne pretnje („Port Whale is in danger! Come
soon!), pa su sukobi rasli kako priča odmiče. Zagor se prvo bori protiv
Wolfinghama i njegovog sluge Octavijusa,
na kratko se sreće sa dvojicom pripadnika kulta Bogu Ponora te ga u Port Whaleu
napada nekoliko ljudi-riba i malo zatim cela horda. U međuvremenu se element
„dobri momci“ povećava u jednu mnogobrojnu višerasnu i višenacionalnu družinu
koja rešava lokalni da bi potom prelašla na globalni problem – sa geografski
precizno pozicioniranog gradića na mesto na kojem leže ostaci celog sveta (stare
galije), koje utiče na njegovu sudbinu i gde je najsnažnija motivacija jedna
prosta borba protiv čistog zla. Iz manjeg u veće. Sličnu strukturu s više nivoa
fabule možemo naći kako u Homerovim tako
i u Tolkinovim opusu. Boselli se u prvoj polovini priče bavi samo razvijanjem
klupka, problem je pod okriljem intenzivnog gothic horror ugođaja prikazan kao
misterija koja se postepeno, bez praznog scenarističkog hoda, povećava do centralnog prelomnog momenta-razgovora
u kabini kapetana Wishlega. Wolfingham, glavni antagonist prve polovine priče,
je ubačen u priču postepeno poput svega ostaloga ( da li ste primetili da je
kreiran po liku čuvenog Vincenta Pricea? ) Boselli je mogao da izabere rešenje
predstavljanja njegovog lika na Repubblican Hillu, prethodno lansirajući samo
spominjanje u Zagorovim razgovorima sa ljudima koje sretne usput (krčmar, gost
iz krčme ili Hammendick), ali se radije bacio na konkretan, kratak i „skoro
fatalan“ susret koji je održavao adrenalinsku dinamiku priče i još jedan narativni
element uvodio postepeno. Takva metoda paralelnog razvijanja više aspekata
priče je izvedena tako vešto da se na malom prostoru uopšte ne oseća
prenatrpanost. Naprotiv, zbog utiska spontanosti pri čitanju, teško je uopšte
naslutiti bilo kakvu „metodičnost“. Priča teče neometena sve do spomenutog
prelomnog momenta kada se sve razjašnjava. Odatle, da se ne bi sve svelo na
borbu protiv Wolfinghama i njegovih ljudi-riba u Port Whaleu, na scenu ulazi
umešanost nacije preko agenata iz baze „Drugde“ ( koje smo, spomenuo sam, već
sreli u 376-377 „Senke nad Darkwoodom“ )
i serviranje naučnog objašnjenja genetskih promena stanovnika Port Whalea
(„Uvek nešto novo, hiljadu mi kitova!“). Da bi se izbegao prazan scenaristički
hod, baš kao u slučaju Bena Yussura i dece iz krčme, onog trenutka kada je Port
Whale izgubio svoju narativnu svrhu, Boselli ga brzopotezno uklanja sa scene.
„Port Whale gori“. Nema potrebe za još jednom bitkom jer priča mora da teče
dalje i širi svoje opsege (more Sargasso) dok je čitalac još svež. Pozdravljam
potez uvođenja elemenata steampunka,
sitnog anakronizma u vidu futurističkog sofisticiranog oružja (ručni top i
bacač plamena). Treća sveska, „Kraken“, je rezervisana za spektakularne bitke i
prikaz vesele i raznolike družine. Nema velikih nadogradnji jer za njih više
nema potrebe. Tu je ep već u svojoj kulminaciji.
Verujem da te je kraj, čitaoče,
ostavio otvorenih usta jer u momentu kada „Golden Baby“ upada u ogromnu oluju
nakon netipičnog prekida tipičnog happy enda novim napadom Krakena i iznenadnim
Cainovim izlaskom sa scene, Boselli preseca priču. Kod Bosellija je to inače
tako – priča se nikada zaista ne završava. U ovom slučaju je nedaća sa Dagonom
i njegovim sledbenicima definitivno zaključena ali se avantura broda „Golden
Baby“ nastavlja. Oluja ih odvlači u Škotsku koja je tada još uvek bila pod
tiranijom engleskih crvenih mundira, pa se serijal sa horrora i epa sada
prebacuje na istorijsku priču.
Crtež Stefana Andreuccija
savršeno prati scenario i prirodu serijala. Sa jednakim kvalitetom se posvećuje
svim aspektima priče (SF, horror, drama, akcija, ep). Karakterišu ga
modernistička raznovrsnost i spektakularnost kadrova, ali i klasična „masnoća“
u potezu četkicom unutar tradicionalnog italijanskog kaveza od 3 kaiša ili šest
vinjeta sa povremenim izletima u dupliranje veličine kaiša u svrhu prikazivanja
ubitačnih scena poput onih sa urušenom lukom Port Whalea, Krakenov smrtonosni
stisak oko broda „Lady Laroy“ ili njegovo iznenadno izranjanje pri samom kraju.
Tradicija i modernizam. Kada spojiš njega sa Bosellijem, „Morska strava“ je još
jedna od brojnih epizoda Zagorovog opusa u kojima čitalac može u potpunosti da
uživa i u narativnim i vizuelnim vidovima priče, ne dopuštajući sebi da zatvori
svesku dok ne dogura do njene poslednje stranice.
Darko Mrgan, Juli 2015.
Коментари
Постави коментар