Zagor n.1 "The Terror from the sea" ,
Epicenter comics (San Diego)
U beskrajnom divljem prostranstvu Darkwooda, dragi stranče, taj se krik javlja
kao prkos silama zla koje nastoje poremetiti spokoj njegovih žitelja.
Legenda
ondašnjih indijanskih plemena pripoveda da pripada besmrtnom i neranjivom
šumskom duhu, Gospodaru Darkwooda i Manituovom izaslaniku, čija će nepogrešiva sekira
udariti protiv njihovih tlačitelja ali i nemilosrdno ih kazniti ukoliko se i
sami ogluše o njegov zakon o miru. Kazivanja belih doseljenika, pak, govore da
taj divlji i životinjski poklič ispušta jedan neverovatno snažan i odvažan
čovek iz šume koji je na sebe preuzeo plemeniti ili, zavisno od govornika,
drski zadatak da održava krhke i vazda napete odnose sa crvenokošcima i u
prepričavanju čijih dela je često veoma teško proceniti da li pripadaju zbilji
ili preteranim izletima u fantaziju. Svi se slažu samo u jednome - kada
„AHHYAAAAKKK!“ odjekuje među isprepletanim stoletnjim krošnjama, to najavljuje
njegov dolazak i apsolutni trijumf univerzalne pravde.
Njegovo ime je Za-Gor-Te-Nay, što na dijalektu Algonkina znači „Duh sa sekirom“, ali ga indijanci, kolonisti i banditi jednostavno zovu Zagor. On je čovek koji obitava u kolibi na ostrvcetu u močvari Mo-Hi-La, „Zemlje koja se trese“, duboko u darkwoodskoj šumi koja je njegovo carstvo, a koja se prostire na području Severne Amerike između Ohia, Zapadne Virginije i Pennsylvanije. Prikladno dobu u kojem se odvijaju njegove avanture, u periodu između 1820. i 1840. godine, ona je nastanjena mnogim indijanskim plemenima i vojničkim utvrđenjima, traperskim kolibama i manjim gradovima u kojima žive pretežno belci. U tom višerasnom svetu, Zagor nastoji da održi ravnotežu i harmoniju suživota, izgladi brojna nerazumevanja između belaca i indijanaca pomažući i jednoj i drugoj strani, zavisno od toga koja od njih ište pravdu, i uzdižući se iznad bilo kakve rasne diskriminacije. Zbog težine poziva pravednika koji je odabrao dok je još uvek bio čovek po imenu Patrick Wilding, odlučio je da to čini na način na kojem će imati više uticaja makar na sujevjerniju polovinu stanovništva te je novim identitetom, harizmom i agilnošću oko sebe stvorio veo tajanstvenosti, diviniteta, superiornosti i autoriteta. Ta odluka vezana je za porodičnu traumu iz detinjstva, i gorki ukus osvete iz mladalačkih dana. Prepoznaćeš ga po crvenoj indijanskoj košulji sa simbolom orla na grudima ( legendarne Ptice Groma unutar točka života ), okrugloj kamenoj sekiri kojom barata sa zavidnom spretnošću i snažnoj telesnoj građi.
Te davne 1961. godine, kada je u tadašnjem
uobičajenom džepnom striscia izdanju izašla prva Zagorova epizoda pod naslovom
„Šuma zamki“, su italijanskim kioscima harali stripovi Western tematike te se
osećala potreba za nečim novim, svežim. Kada je smišljao Zagorov lik i prirodu
njegovih avantura, njegov tvorac - pisac Sergio
Bonelli (umetničkog imena Guido
Nolitta) - je dozvao u sećanje sve one likove koji su ih zabavljali u
mladosti. Tako će te fizičkom građom i akrobatskim letom sa lijane na lijanu
Zagor nedvojbeno podsećati na Tarzana Burnea
Hoggartha, harizmom kojom zadržava autoritet među domorodačkim plemenima na Fantoma Leeja Falka i Ray Noorea,
natprirodnim osećajem za opasnost na Mandraka
i u nekim momentima na Robina Hooda,
Don Kihota ili Flasha Gordona. Western žanr je trebao da ustupi mesto čistoj
avanturi, a ugođaj standardnog Divljeg Zapada u mističnost jedne divljine.
Vremenom će i to da poprimi nove, neočekivane oblike. Kada je reč o njegovom
grafičkom tvorcu Gallienu Ferriju, ispočetka
je bio inspirisan likom glumca Roberta
Taylora ali je vremenom Zagor postajao njegova slika i prilika. Za
osmišljavanje kostima mu je Sergio Bonelli dao samo par smernica – ono je
apsolutno Ferrijeva kreacija, apsolutno reprezentativna za prirodu serijala. Superherojski
je uzak i šarolik sa simbolom na grudima, a opet u okvirima westerna: simbol u
indijanskom stilu, colt, pojas, traperske resice na rukavima i kožnim čizmama,
traperska kragna, indijanski tomahavk i atletska građa. Od prvog dana, stranče,
on je čovek kome je predodređeno da se uhvati u koštac da se hvata u koštac sa
svim vrstama zla, što onim ljudskim što onim manje ljudskim.
Često ćeš njemu
uz bok, još češće koji teturavi korak iza, videti debelog malog Meksikanca koji
bi ti, ako bi im prišao, s burleskno ponositim plemićkim stavom rekao da se
zove Felipe Cayetano Lopez Martinez y Gonzales i potom dodao, dok se tvoj um
još uvek oporavlja od čuda, da ga poput svih ostalih jednostavno zoveš Chico. Ako im, pak, ne priđeš, već
ostaneš da osmatraš onako iz prikrajka (no, ne nadaj se uludo da te Zagor nije
zapazio), čućeš njegove dahtave žalopojke ili psovke dok se sav isceđen od muke
lomi da drži ritam koraka svoga nogatijeg i daleko otpornijeg prijatelja,
posmatraćeš kako drhti na najneviniji zvuk iz obližnjeg grmlja, eventualno
suzdržavati smeh ako ti dopadne da
svedočiš njegovim izlivima straha ili saplitanjima o najmanje izbočine na
stazi. Simpatičan je čovečuljak taj đavolski Meksikanac. Sušta suprotnost svome
pardu – prava hodajuća karikatura.
Nizak, debeo, večito gladan kada ne vidi trpezu, a halapljiv i nezaustavljiv
kada sedne pred istu (nakon jedne njegove takve „operacije“ su mu indijanci
nadenuli nadimak
„Mali čovek
velikog trbuha“), nepopravljiva lenština, neverovatno otporan na sticanje
kondicije ili učenje iz sopstvenog – a kamoli tuđeg - iskustva, uvek spreman da
se uvali u gabulu za siću, ubijanje dosade ili ničim izazvano, neviđeni baksuz
i kukavica, neshvaćeni umetnik, uopšteno u mnogo čemu neshvaćen, infantilno
naivan koliko samo dobrica njegovog kova to može da bude...Mogu ti ovako u
nedogled. Ono šta je u celoj stvari oko
njega primamljivo začuđujuće je to što pored sveg svog kukavičluka i
lezilebluka nikada nije bio kicoš na priticanje prijatelju u pomoć pri njegovim
vratolomnim akcijama, iako isto tako nikada nije odoleo da mu gunđanjem to i
naplati. Stvarno bi čovek rekao da neko takav ne bi mogao da opstane pored
Zagora niti jedan jedini dan, ali na kraju uvek ispadne pravi prijatelj –
nezamenjiv i zlata vredan. Za razliku od Zagora koji je kreiran u apsolutnom
znaku Avanture, na Čiku je naglasak na komediji
koja je Sergiu Bonelliju vazda bila veoma draga. A i po tradiciji mu je bilo
zgodno da ga ubaci, pošto su u tadašnjim serijalima hrabre junake pratili
likovi čija je svrha bila prvenstveno da nasmeje i zabavi čitaoca. Njegovi
gegovi otvaraju i zatvaraju svaku priču, a regulišu joj dinamiku sa upadicama
unutar nje, a tipski su inspirisani klasicima čuvenih komičara Charlija Chaplina, Groucha Marxa, Bustera Keatona, Boba Hopea, Stana Laurela i Olivera
Hardyja („Stanlio i Olio“) te čuvenim likovima Texa Averyja i Chucha Jonesa
poput Duška Dugouška, Kojota Vilija,
Patka Dače a najviše od svega, tipski i karakterno ( a i mašnicom ), Pajom Patkom Carla Barksa.
Kada ih čovek gleda pojedinačno, rekao bi mirne duše
da nema šanse da funkcionišu zajedno. Međutim, oni su u tolikom opozitu da
jedan drugoga upotpunjuju, a i potvrđuju krajnosti individualnih karakteristika.
Zagorova superiornost se naglašava, snaga i junaštvo, ali pored Chica mu dolazi
do izražaja i ljudskost, krhka strana njegove duše, neretko i ona komična. A
Chicove mane, osim što se isto tako naglašavaju, bivaju zakukuljene
obelodanjivanjem bezbrojnih vrlina: poput Paje Patka, na zov Avanture je
spreman da stavi u stranu sve svoje strahove, a za pomoć prijatelju oran da
skoči ravno u vatru ako treba. Često njegova intervencija ima minimalan efekat:
dok on obori makar jednog protivnika, ako i to uspe, Zagor će poslati na patos
makar desetak njih. Ali isto tako često, njegovo mešanje bude od krucijalnog,
presudnog značaja po Zagorov život. A van akcionih momenata, prava je divota
slušati njihova višednevna prepucavanja dok hode ka žarištu nevolja koje znaju
da poprime razne oblike.
Jer, ovo je klasični serijal
izdavačke kuće Sergio Bonelli Editore (Milano, Italija) u kojoj fantastične komponente nose najveću
težinu. Esencijalno on jeste začeta kao avanturistička primesa westerna, ali je
vremenom, veoma spontano, proširio svoje granice. Zagorovo carstvo, Darkwood, koji je na početku bio samo
imaginarna šuma geografski pogrešne tropske vegetacije koja će zameniti pustare
Divljeg Zapada, već nakon par epizoda je postao savršen filter za izlet van
granica mogućeg. Baš kao i Zagor, pokazao se savršeno adaptivnim svim vrstama naracije. Kao prvo, njegovi
stanovnici sami po sebi nude celi spektar ideja za odličan plot: autentična
indijanska plemena čija je egzistencija ugrožena prodorom civilacije te su
skloni pobunama i nasilju, vojna utvrđenja čije su glavešine sklone korupciji
ili rasističkoj diskriminaciji, preprodavači viskija, šverceri oružja koji su u
stanju da izazovu rat samo zarad ličnog profita, kauboji, osvetnici, lovci na
ucenjene glave, kriminalci ili robovlasnici. No već u prvim epizodama,
darkwoodska šuma se po itenzitetu mistike i horrora pokazala ravnoj njenoj
danteovskoj simboličnoj srednjovekovnoj imenjakinji. Prvo je počelo sa
ubacivanjem pulp fikcije iz stripova Flash Gordon (vazdušni grad, leteći
čovek-slepi miš Markus, nepoznata skrivena plemena, epizodne izopačene kreature),
Tarzan ili Fantom iz ’30-ih godina te naslovima filmskih studija Universal ili
Hammer ’50-ih godina, da bi kasnije
inspiracija našla bazu u delima Poea, Kinga, Tolkiena, Verna, Doylea, Lovecrafta,
Hogdsona, Haggarda, Howarda, Ashton Smitha ili u neiscrpnim keltskim ili
indijanskim legendama, pa i onima o nestalim civilizacijama poput Atlantide ili
Mu. Tako je pored tipičnih nemesisa western žanra Darkwood postao poprište
bitaka sa kreaturama poput vampira, vukodlaka, keltskih druida i raznih
pagaskih sveštenika, mutanata, ljudi-šišmiša, čoveka-tigra, čoveka-orla,
ljudi-riba, zmajeva, divovskih zmija, hobotnica ili paukova, negromanata, vudu
sveštenika, zombija, neranjivog čoveka, duhova, afričkih djinna, indijanskog
zlog boga Wendiga, raznih drevnih bogova iz paganskih verovanja, veštica,
robota i sve tako dalje redom.
Ali nemoj me
pogrešno shvatiti, stranče. Inspiracija je ostala samo na nivou inspiracije,
takoreći eksperimenta. Sergio Bonelli je iskoristio Zagora da svoje omiljene
teme iznese na način kakav se njemu sviđa te je u jednom veoma spontanom
procesu nastao celi niz prelepih priča, od onih koje su kod fanova dobile
status culta. Ono šta je najbitnije je da je kroz te posvete Zagoru izgrađen čvrst, karekterističan, bogat
i autentičan temelj, definisana njegova priroda i znatno proširene granice
narativnog opsega. Darkwood postaje izolovani mikrokosmos, carstvo mašte, u
kojem je od najsurovije istorije pa do apsolutne fantazije sve moguće. Nakon
veoma malo početnih priča, postaje jasno da je savršeno stanište westerna,
drame, krimića, horrora, naučne fantastike, psihološkog trilera i epske
fantastike. A Darkwood je fizički samo skučeni raprezentant serijala. Zagorov
uticaj se zadržao unutar njegovih granica samo na kratko. Avantura se počela
protezati prvo na ostatak severnoameričkog kontinenta, pa Arktik, Grenland, Afriku,
Južnu Ameriku, Evropu (samo Škotska)...na mesta gde su istorijska komešanja,
razne kulture, običaji i religije „kod kuće“. A nekoliko puta ni naš prostrani svet nije bio
granica, već su napravljeni skokovi u druge dimenzije u kojima su scenaristi
imali prilike dati oduška sopstvenim imaginacijama.
Da, stranče. I šume i planine, i mora i okeani, i
ledena prostranstva i nepregledne vrele pustare, i indijanska sela i vojna
utvrđenja, i srednjovekovni dvorci i visokotehnološka zdanja...samo nebo mu je
granica, a i ona je jednom pređena!
Ništa manje
kreativni nisu ni naslovi koji su maštu sveli na minimum, tek toliko da
Zagorove akcije ne remete previše tok istorije, iako je u njoj više puta
direktno učestvovao. Tako će te verovatno uhvatiti seta kada se latiš priča
koje sećaju na surovost na koju je samo čovek sposoban.
Zagorova misija
da održava mir u suživotu belaca i indijanaca je, zna se, unapred izgubljena
bitka. Čestica nade se nađe, ali istorija govori drugačije. Obične male razlike
u načinu života, perspektivi kojom se gleda na svet, a kamoli u religiji ili
boji kože, su dovoljne da odnosi budu napeti poput strune violine koja samo što
nije pukla. Polaritet darkwoodskog sveta se ne svodi na dobre i loše nego
jednostavno na crvene i bele, a sa Zagorove perspektive na pravedno i
nepravedno, tlačene i tlačitelja, na one kojima je potrebna njegova pomoć i na
one koje treba sprečiti. Podela ponekad jednostavna, ali češće nejasna, u
nijansama. Kao što je Duh sa sekirom jednom rekao, pun zebnje, pod perom
Tiziana Sclavija: „Nikad neću prestati
misliti na mogućnost da bi periodu mira mogao doći kraj, da bledoliki i
indijanci prestanu da žive u slozi i da slabiji narod bude uništen. Tada, u
jednom takvom ratu, moraću da odlučim na
čijoj strani ću biti!“ Za sada do takve situacije još uvek nije došlo
(osim delimično u epizodi „Demon ludila“ koju sam upravo citirao) jer Zagor
uspeva da saseče zlo u korenu, reši (delimično) izolovanu situaciju pre nego
što njena klica ludila zarazi celo područje. Velik broj priča na ovu temu stoje
za najlepše uratke serijala kojima se fanovi uvek rado vraćaju. Takođe,
„problem multikulturalnosti“ (kako je to kolega Mario Sremec lepo definisao i
objasnio u svom tekstu) ode uopšteno do socijalnog statusa drugih rasnih i
nacionalnih manjina – crnaca još uvek pod lancima ropstva, „čudnjikavih“
kineza, izolovanih i svojeglavih evropljana, pa i poslednjih Vikinga koji
pokušavaju da nađu sebi dom na američkom tlu. Ideja je uvek jedinstvo, mir,
jednaka prava za sve ljude. Ali, ne boj se, stranče, patetike. Sve je to lepo
utkano i balansirano, retko kad nakon zatvaranja korica ikoga uhvati snažni
osećaj melanholije.
Baš kao što važe
između realnih i nadrealnih tematika, serijal isto tako hoda po tankoj niti
između tradicionalnog i modernog. Forma kaveza je još od 1965. godine (kada je
serijal sa formata Striscia prešao na
današnji Zenith Gigante) 3 kaiša jednake dužine i visine, od kojih se svaki
može podeliti na 2 slike. Takva ustaljena forma najviše uslovljava pisce da
ostanu pri tradicionalističkom maniru vođenja priče, dinamički i tipski, šta je
imperativ u starijim serijalima izdavačke kuće Sergio Bonelli Editore. Naravno,
vremenski tok je nemoguće ignorisati pa su inovacije konstantne ali maltene
neprimetne, i nikad na račun lika i prirode serijala. Po tom receptu Zagor već 53 godine neprekidno izlazi na
kioske, uveseljava stotine hiljada čitalaca iz Italije, Srbije, Hrvatske, Bosne
i Hercegovine, Makedonije, Slovenije, Turske, Brazila, Nemačke, Austrije,
Grčke, Španije i Francuske...a sada, evo ga i u Americi.
Dobrodošao u
Darkwood, prijatelju!
Darko Mrgan, juli 2015.
Коментари
Постави коментар