Zagorov Zakon

Na zahtev pukovnika Blackwella, Zagor vodi konvoj koji prevozi oružje vojnim predstražama. Konvoj napada grupa pobunjenih indijanaca i taj napad se pretvara u pravi pravcati masakr. Od belaca se spasavaju jedino Zagor, narednik Cannon i čangrizavi poručnik Dern koji po povratku u Fort Winter optužuje Zagora da je u dosluhu s indijancima. Sledi zarobljavanje Zagora, njegov beg radi otkrivanja pravih krivaca (sasvim je jasno da se među vojnicima nalazi jedan izdajnik) i okršaja sa poglavicom grupe pobunjenika - Okajem.

Scenario: Giorgio Pellizzari

Crtež: Franco Bignotti

Ovaj tekst je objavljen kao recenzija za www.stripovi.com (klik!) 

Hajde više, čoveče...

Koliko već meseci patiš gledajući u prazni beli prostor po kojem slova nastavljaju da se pišu i brišu? Zašto uvek, ali baš uvek ne znaš da počneš nešto što si već razradio? Retko kad bi me tema inspirisala do te mere da prvo slovo ispisujem jednakom strašću koliko i razradu. A preda mnom na stolu stoje dva primerka ove avanture: naša draga, žuta, stara Dnevnikova verzija na čijim stranicama gledam u masne otiske prstiju nekadašnjih konzumanata i daleko urednija i čistija italijanska, reprint u boji broj 95, oslobođena svih tragova vremena, besmislenih cenzura i dželatsko-uredničkih makaza...I opet, solidnu bazu za jedan čitljivi tekst nemam... Aha! U tome je kvaka! 

Ova epizoda, iako zagorovski lepa, nema velike objektivne vrednosti, niti je Pelizzari koristio narativne metode koje bi bile vredne spomena. Pardon! Metode su tu, ali one ne čine nit koja se provlači kroz celu priču, ili celokupno delo u serijalu (otužno kratko), već obične ukrase na dobro poznatom šablonu. Čega onda da se uhvatim? 

„Žalim, ali pukovnik nema vremena za skitnice.“

... i šamaranje može da počne! Ah, drage moje žute Dnevnikove stranice, krcate li ste makljažama u dvorištu utvrđenja, razvaljivanjima vrata časnikovih odaja ramenima/nogama te lomljenjem časnikovog stola jednim udarcem sekire! Obožavam te scene! Često žalim što je slast takvih prizora skoro izumrla na današnjim belim listovima. Tajming „makljaže“ u Fort Nashu beše savršen: usledio je nakon dosadnog početka u Fortu Winter gde pukovnik Brent po „defaultu“ moli Zagora za pomoć po pitanju nestalih konvoja sa oružjem. Dva početka, dva različita odnosa između Duha sa Sekirom i vojnih predstavnika. Prvi koji svojom tipičnošću obeshrabruje i najtvrdokornijeg zagorovca, te drugi koji ga osvežava istom takvom tipičnošću (verovatno ću više puta ponoviti ovu reč... bolje da pripazim). 

Pravo osveženje je, međutim, došlo u obliku narednika Cannona kojeg je Pelizzari bukvalno izvukao iz naftalina (od „Blaga crvene planine“ gde se prvi i poslednji put pojavio je prošlo otprilike 17 godina i kusur meseci, celi niz perioda i galerija likova!) i potrudio se da stvori kontradiktorni odnos između njega i glavnog lika već pri prvom njihovom susretu- prijateljsko rukovanje u kojem jedan gleda da zgnječi šape ovom drugom. Genijalnost svega je da u ovako jednostavnom plotu, u kojem se likovi sasvim jednostavno dele na dobre i loše, Cannon dobija karakterno sivilo. Motiv osvete i nolittanska villain prgavost (sa sve Adolfovim brcima) ostaju negativni pečat lika, ali Pelizzari insistira da ne moraju svi dobri ljudi gajiti simpatije prema Duhu sa Sekirom da bi iz priče izašli kao pozitivci. U toku cele priče Zagor i Cannon su dva lika koji, i pored sve antipatije, odlično kapiraju jedan drugoga. 

„Nas dvojica se ne slažemo, ali imam poverenja u njega. On je dobar vojnik.“ 

Manje siv, ali svejedno siv, no ne i jednako interesantan je drski poručnik Dern čiju „harizmu“ bi bolje opisala slika desno nego sto mojih reči. Tipični iskompleksirani indian-slayer petao zaglupeo od bubačenja po West Pointu. O njemu zaista ne bih mogao reći ništa novo. Lik njegovog profila smo sreli već milje puta u serijalu, tako da ne bih trošio reči. A opet, on zauzima većinu prostora u „Zagorovom zakonu“ kao važna karika u zapletu čija je baza nepoverenje vojnih tela prema Zagorovoj kompetentnosti i pravednosti i čija je baza ograničavanje slobode Zagorovog kretanja (čuvaj se vojnika i čuvaj se indijanaca). Arogancija mu ne dopušta komunikaciju sa civilima, „skitnicama“ i „ništarijama“ pa tu nemonovno dolazi do sukoba sa glavnim likom, u više navrata, sa krešendom u odbijanju saveta što rezultira pokoljem u klancu Winding Pass. Koliko može poslednja rečenica da drži budnom pažnju čitalaca? Slabo, ali krivica nije moja. Lik je taj koji prilično dosadan i prisutan pod drugim imenima u mnogo drugih recenzija ili Zagorovih avantura. 

Okaji i Dismal

Ništa kompleksnija niti zanimljivija ne bi bila analiza Okaja, poglavice grupe pobunjenih indijanaca, čiji su članovi došli iz raznih plemena željni rata. Vazda besan, bolesno ambiciozan i neizbežno iritantan pri svakoj pojavi. Nema posebnih obeležja, pa ga je zaobišla galerija slavnih (suprotan primer bi bio Red Warrior). U Pelizzarijevom scenariju on postoji samo radi postojanja, pijun koji će povezati na ploči sve bitne figure poput pukovnika Blackwella, Dismala, poručnika Derna i na kraju samog Zagora. 

Giorgio Pelizzari po postavljanju likova dođe kao preteča Rauchu ili Boselliju po sistemu: bolje više jednostavnih likova nego nego jedan harizmatični koji bi nosio breme cele priče (samo što Pelizzari nije ni blizu sposoban kao spomenuta dvojica...niti su njihovi likovi toliko jednostavni). Umesto jednog negativca imamo trojicu: ratobornog crvenokošca, korumpiranog vojnog časnika i beskrupuloznog revolveraša. Sva tri elementa Divljeg Zapada su tu! Beskrupulozni revolveraš, Dismal, predstavlja moralni čemer civilnog dela doseljenika, čovek-duh koji održava vezu između časnika koji poseduje oružje i indijanca koji za to oružje plaća zlatom. Korumpirani vojni časnik, pukovnik Blackwell, je još jedna od brojnih fleka na zastavi sa zvezdicama i crvenim prugama i još jedan izdajnik na dugoj listi istih u italijanskom svetu stripa 20.veka koji pretpostavlja lični profit moralu i brojnim ljudskim životima. Mislim, svi oni svojom bitnošću traže da se o njima govori više, ali i dalje tu nema mnogo šta pametno da se kaže. 

Cela epizoda je smena sličnih slika u dva različita sveta. Ono što su među belcima Dismal i Blackwell, među indijancima su Okaji i istomišljenici. Pukovnik Brent iz tvrđave Winter bi našao svoju indijansku kopiju u dobrom starom poglavici Vijandota Wuwutkyju, a narednik Cannon u Wuwutkyjevom sinu Chilkatu za kojeg bi dodao da je mnogo interesantnije postavljen lik od „crne trojke“, jer čitalac kao i u slučaju Cannona budno prati epizodu da vidi kakav je konačni sud njega sveznajućeg oko karakterizacije mladog oneide, a sentimentalno je vezan za njegovu sudbu poput starog i zabrinutog oca koji sve svoje nade polaže u svemoćnog Duha sa Sekirom, po poslednji put u serijalu. Opet kao i kod Cannona, jedino Chilkatov profil pije vode i može da se smesti van dečije naive. Mladi ratnik idealista koji, sklono svojim godinama, traži pravu stranu pravde, svoje mesto u „Točku života“, i kao i svaki mladić bira objektivno pogrešno a subjektivno ispravno: Okaji je čovek koji ima dovoljno petlje da se baci na bele dušmane. Na zadovoljstvo nas čitaoca, na završnici bira i objektivno i subjektivno ispravno: Zagorov zakon. 

Zagorov zakon...da. Jedina ispravna perspektiva, jedini lik čiji je sud pravedan, presuda u kojoj svi dobijaju i svi gube, vojska svoj halapljivi kapric i indijanci svoju apsolutnu slobodu (račun koji plaćaju za produžetak zemaljkog života). Život u višerasnom i višenacionalnom zajedništvu. Kada napraviš paralelu sa našim dragim Balkanom uvidiš lepotu te ambicije, kao i nemogućnost njenog ispunjenja... bolje da to poređenje preskočim, koliko god ono bilo adekvatno na ovu temu... Pelizzarijev Zagor se u ovom slučaju svojom objektivnošću koprca među dvama svetovima i unutar njih. Nije ni to novost, ali vredi spomenuti. 

"Libera nos a malo"

Vojska je previše obuzeta svojim pravilima, činovničkim kompleksima, internim slučajevima korupcije i rasnim stereotipima da bi ozbiljnije razmatrali objektivnu istinu i mišljenje jednog civila. Zagor je uvek bio, i uvek će takvim u suštini i ostati iz njihove perspektive, domaći izdajnik, divljak, skitnica, prijatelj indijanaca te će njegova reč uvek naići na kontru, bilo da je u pravu ili ne. Obični vojnici nisu dovoljno činovnički napojeni da bi imali dovoljno samopouzdanja za suprotstavljanje, pa ćemo često kao kontraše uglavnom videti narednike, poručnike, pukovnike i generale. Tako Zagorov savet, što zbog navedenog što zbog čistog kaprica, biva pretih da bi sprečio pokolj kod Winding Passa. S druge strane, indijanci zlobnog pogleda i suludih planova u objektivnoj čitaočevoj slici ostaju bad guys, iako je i deteta istorija uverila u suprotno. Fora je valjda u tome što su oni ti koji su raspalili vatru, prekršili sveti Zagorov zakon koji nalaže narodima da smire strasti i sačekaju da on izgladi stvari. U toj kolektivnoj zabludi zvana Darkwood utopija povremeno vlada zahvaljujući sujevjernom strahu koji primitivni narodi osećaju. Samo zbog toga, neizbežna odmazda se odgađa. Toga je Zagor svestan te je njegova srdžba opravdana. Sada, kada je varnica pala, dolazimo do momenta kada Duh sa Sekirom ima sličnu zadaću kao u „Maršu očajnika“: „Toga bi se svakako trebalo kloniti. Ne bih želeo da mirna darkwoodska plemena na kraju budu primorana da se umešaju u sukobe zbog neke bande pljačkaša“. Oko koprcanja između je dovoljno uzeti strip u ruke da bi se u potpunosti ukapirala situacija: u jednoj tabli Duh sa Sekirom šamara Okaja i članove bande a u sledećoj poručnika Derna i njegove vojnike. Smirivanje strasti na obe strane, izbegavanje fatalne varnice uzduž i popreko... O celoj međurasnoj netrpeljivosti bi se moglo razglabati baš baš naširoko. 

Ipak, budući da se radi o Pelizzarijevom debitantskom nastupu morao bih malo obratiti pažnju i na njegove karekteristike kao pisca. Ova trilogija nije preterano ambiciozna i oslanja se na već viđenu narativnu bazu i koristi mnoge već viđene elemente. Radnja kao radnja ne nudi čitaocu ništa novo. No, oseća se svežina naracije, neopterećenost mass-produkcijom i scenarističkim normama. Giorgio je ustvari, pre nego što se počeo baviti stripovima, za Fumo di China intervjuisao pisce poput Sergia Bonellija, Maxa Bunkera, Alfreda Castellija, Renata Queiroloa i Gina D’Antonija i pukim slučajem sa dvadeset godina ušao u saradnju sa crtačem Leom Cimpellinom (crtačem Johhnyja Logana) kojem je hitno trebao scenarista za stripove sa junacima iz crtanih filmova. Ostatak je istorija. Uglavnom, za ovu epizodu je pokušao uzeti prepoznatljive elemente Zagorovog univerzuma i sklopiti ih na svoj način u jednostavnu western priču koju će ispričati kroz jednostavne likove. Karakteriše ga, koliko sam uspeo da primetim, postavljanje strateški slikovite okoline za scenu. Njome se igrao, gradio je oko likova i tako uslovljavao kompletnu situaciju. Ne može se ne primetiti uticaj izgleda Winding Passa na efektnost scene masakra, ili živopisnost scene klopke u indijanskom logoru u Skrub Ridgeu (stena sa jedne, požar sa druge strane i reka kao jedini izlaz gde su vojnici sa puškama). Uopšte, kad bolje razmislim o tome, Pelizzari se potrudio da u tri sveske stavi sve slike Zagorovog sveta. Vojna tvrđava, šuma, pustara, planine, klanci, indijanski logor, životinjski svet, i sve to savršeno uklopljeno u priču i u realističnim okvirima. 

 

Stvarno, prizori koje je zadao Bignottiju da prikaže su raznoliki, kada je reč u šumi uglavnom jednostavno lepi. Malo je to teže primetiti na lošijoj štampi Dnevnikovih stranica, ali svako malo se u kadrovima u šumi pojave njeni stanovnici u prvom planu, između „kamere“ i aktera priče (u par navrata se u Dnevnikovim sveskama životinja totalno stopi sa granom na kojoj stoji). Da li zbog Bignottija ili zbog scenarističkih uputstava, ali priroda oko likova ne ide ni ka bajkovito prelepom ili zlokobnom. Sve ostaje u granicama realnog. Ono šta se ne može negirati je insistiranje na kadrovima u kojima slika vredi hiljadu reči, često ona sama po sebi opisuje stanje područja a još češće služi kao ukras momentima koji nisu vredni zaustavljanja naših čitalačkih očiju. Bignotti je lepo obavio posao, mada ne bi u tome ništa lošiji bili jedan Ferri, Torricelli, Pepe ili Donatelli (iskreno, više mi ovde odgovara Bignotti nego Donatelli) koji su se u sličnim zadacima više puta iskazali. 

Što se same priče tiče, već sam rekao da je postavka radnje takva da se i najtvrdokorniji zagorovac u startu obeshrabri, a da ne spomenem „usputne“ čitaoce. Sve je već viđeno. I korumpirani časnici, i iskompleksirani činovnici, kvarni kauboji, potencijalni izdajnici, pobunjeni indijanci, napadi na karavane, zasede...Sve je to dobrano prožvakano na više mesta. A onda mi sinu da u tome i jeste bit. Ako neko dobije priliku da napiše epizodu za Zagora, napisaće je uglavnom za svoju dušu. Tako smo ovde, lepo i nenametljivo razbacano, dobili sve što cenimo: tuča i svađa sa vojnicima, bitka sa indijancima, Zagora u odnosima sa vojnicima i indijancima, razgovor sa poglavicom u njegovom šatoru (meni lično uvek draga scena), Zagorov autoritet među indijancima, Zagorovo spektakularno pojavljivanje, stare likove poput Cannona, Brenta i Wuwutkyja, sve tipove scenografije, Čikovo zapomaganje na stubu za mučenje...“Zagorov zakon“ je na kraju jedan veliki šablon čiji se kreator potrudio da čitaoca drži sve budnijim, i za to je iz table u tablu koristio razne metode. Ne bih se baš usudio proceniti koliko je uspešno. 

Svakako moram malo obratiti pažnju na Dnevnik. Sve okej, nostalgija, dobra stara vremena i sve za čim ljudstvo balavi, ali neke idiotarije ne mogu i ne želim da opravdavam. I pre nego sam došao do nenačetog originala sam primetio mali milion mesta gde je nepotrebno odsečen po koji kaiš. Dinamika radnje narušena do bola. Uopšte ako je ova epizoda imala šanse da se svidi ikome, to je zbog ovakvog pristupa dodatno otežano. A kada sam primetio da neki kaiševi na žutim listovima uopšte ne postoje u italijanskoj verziji, da su docrtani, i da je tekst na njima i više nego glup i destruktivan po priču... Valjda i priča o tome ulazi u već viđeno, pa bolje da se manem toga. 

Ono šta je za pohvalu je izbor naslova. „Zagorov zakon“ ne stoji kao naziv niti jednog od tri italijanska originala, a Dnevnikov izbor je svakako bolji. Time su naglasili centralnu temu priče (zabeleži i ovo) a i zaobišli dosadne naslove koje je scenarista servirao (Tragična klopka, Tvrđava izdaje i Borbeni karavani).

Da...kao i uvek, ovde se može naći dosta stvari za jednu solidnu analizu. Lepo si ti to prokljuvio.

Ali odakle, do đavola, da počnem? Možda neki zgodni citat...? Ne, ne...Nema...A možda...? Jok to!
Ma, samo kreni! Hajde više, čoveče... 

Zanimljivosti

• Prva od dve Pellizzarijeve priče. Pored “Zagorovog zakona” je napisao i SR 258-260 “Tajnu na mapi” (Moreno Burattini reče da je napisao ukupno tri priče...treća mi je za sada misterija)
• Pukovnik Brent (zapovednik tvrđave Winter) i narednik Cannon se ranije pojavljuju u ZG LMS 4 “Blago crvene planine” tj. SR 37-38 “Poslednji izazov”
• Peto i poslednje pojavljivanje Wuwutkyja, poglavice Vijandota (SR 80,81 “Priča o Zagoru”, SR 110-112 “Tajanstvene vode”, SR 179-181 “Demoni u reci”, SR 189-191 “Vatreno oko”)
• Osim što su vredno sekli, ljudstvo iz Dnevnika je skroz nepotrebno docrtavalo cele kaiševe.