Alan Ford 74/75 "Odlazak Superhika"

Nakon što je bankrotirao na sunčanom jugu, Superhik se vraća u New York u potragu za svojim starim idealima. Grupa T.N.T. se baca u potragu za njim.

Scenario: Luciano "MaxBunker" Secchi
Crtež i naslovnica: Roberto "Magnus" Raviola 

 Napomena: ovaj teks je napisan kao recenzija za stripovi.com (klik!)

“Svojedobno sam imao svoj ideal! Sad sam tako smeten, zbunjen! Ne pripadam više jednoj strani, a tako mi je teško prihvatiti drugu...moje osobne želje upravljene su prema drugom cilju! Želim biti čistač, kako bih odgojio ljude da ne zagađuju svoju okolinu! Higijena je ono osnovno!” 

U ovoj Superhikovoj ispovesti bi bila otprilike srž cele epizode, kao i u Sir Oliverovom odgovoru na nju (“Mudro ali nestvarno!”). Iako je sa uživanjem trošio i potrošio brdo novca negde na jugu (čitaj: more, plaža, palme, skupi hoteli, žurke, gomila cura) sledeći Sir Oliverov savet da se odrekne “opšteg dobra” i da malo misli na sebe, Superhik shvata da je živeo par meseci u iluziji. Gomila lepih i ljubaznih osmeha koji su ga danonoćno okruživali i zbog kojih se osećao poželjnim, su bili upućeni ne njemu nego njegovom novčaniku. To i ne bi bilo toliko strašno, niti bi taj zaključak bio od neke vrednosti, da se ovde ne radi o stopostotnom idealisti. On je osoba koja čitavog svog života sanja o savršenom svetu, nekoj njegovoj otkačenoj slici utopije gde je sve uglančano i čisto. U bukvalnom i u figurativnom značenju! 

Ovde se autori malo poigravaju sa alegorijom (mislim na sve prve tri pojave Superhika u serijalu). Inače, u superherojskom svetu, glavni likovi budu osobe sa podeljenom ličnošću, a njihova maska krije puno više od identiteta. Kod Superhika je drugačije. Taj momak je čistač i sa i bez maske, u svakom smislu. Sama njegova karijera superheroja je krenula zbog cilja jednog uličnog čistača da naprljaviji grad na svetu bude jednog dana čist. Ako metla ne radi, poslužiće i pesnica. A budući da je svet Alana Forda podeljen na “prljave” siromahe i “čiste” bogataše, prisiljen je da bira između te dve strane ne shvatajući da reč “prljavo” poprima sasvim drugo značenje u sastavu njegove misije. On oseća da sa svetom nešto ne štima, “prljavštine” ima svuda, nje je sasvim svestan, ali nije bio u stanju da je definiše nego na način na koji je to radio celog svog života u radnoj uniformi. Istina, uloga superheroja (“superheroja” sa njegove tačke gledišta) je počela kao reakcija na bacanje otpadaka od strane radničke klase, ali samo kao reakcija. 

Moć koju je dobio (na krajnje bizaran način. Izgleda da je Max Bunker rešio da izvrgne ruglu kompletan superherojski žanr.) i njegov sve u svemu idealistički san mu nisu dozvolili da do kraja života bude “pijan” i slep. Bio je dovoljan jedan mali “push” od strane Sir Olivera u “Superhikovom velikom pothvatu” da se odrekne herojstva i sna o idealnom svetu, te time napravi novi korak u svom životu. Okusio je gorke sokove siromaštva i opojne sokove bogatstva, dakle poznaje oba “pola” alanfordovskog sveta; pri sabiranju utisaka povratkom u New York imao je prilike da posmatra odnose između ta dva sveta i utvrdi koji od njih ima potrebu za njegovom zaštitom. Gradacija njegovog lika u ovoj epizodi kulminira. No, idemo redom.

“Taj divan, zagađeni, smrdljivi, ubitačan zrak! Zelenilo koje je posivelo, osušena stabla! Moj ljubljeni grad!” nije samo otkačeni odraz Superhikove pesniče duše nego nešto mnogo više. Prljavština koje je New York (čitaj: svet uopšte) pun u svim oblicima ga vraća nakratko njegovom ličnom poimanju svoje svrhe. Kao što su Braća Wachovski u filmu Matrix Reloaded rekli o svrsi: “Nema poricanja svrhe, jer znamo da bez svrhe ne bismo ni postojali. Svrha nas je stvorila. Svrha nas povezuje. Svrha nas podstiče. Ona nas vodi. Ona nas tera. Svrha nas određuje”. A njegova svrha je upravo čišćenje. Prljavštinu treba ukloniti, ali to na svim poljima postaje nemoguće. Gradska čistoća je “evoluirala” te on više nije kompetentan, kao pripadnik stare garde, da bude njen član i čisti ulice sa dobrom starom metlom. Prljavština u obliku nepravde, terora i korupcije, koja je sada konačno i u njegovim očima konkretizovana, je nešto što nema ni glave ni repa, te rešavanje tih socijalnih problema ne može biti nego ispravljanje krive Drine. Svaki udarac na vlast je uzaludan, svaka pobeda se na kraju uvek pretvori u poraz, na svaku pravdu dođe sto nepravdi (koliko li je onda alanfordovski svet fiktivan, pitamo se?). Svega toga je on svestan, ali to nije suština problema. 

Problem je Superhikovo poimanje sveta. Ako ćemo da naš realni i alanfordovski svet da definišemo kao sinonime (jer Bunkerov plan je, to znamo, da preko ove serije da pravu sliku posleratnog doba) onda je Superhik do ove epizode živeo u fiktivnom svetu stripa gde je podela na crno i belo mačji kašalj i gde individua svojim delanjem može da promeni sve. Ovakvo sanjanje nama Bunker prikazuje ni manje ni više kao pijanstvo. Pijan čovek vidi svet kakvim on želi da ga vidi, u ekstremnim razlikama-ili odgovara ili ne odgovara, te i svoje prilagođavanje svojoj slici sveta odrađuje na bazi osnovnih instinkata. Po Bunkeru svi superheroji su “pijani”, a svet stripa u kojem žive mi gledamo sa njihove tačke gledišta. Zato je Superhik ustvari SuperHIK. Ne zbog nekog momenta humora, već zbog velike doze ironije i sarkazma. “Alan Ford” je satira, a ne humoristični strip. 

Ovde je Superhik u fazi trežnjenja ili bolje rečeno buđenja. Shvatio je da je branjenje bogatih, a tlačenje siromašnih bilo nepravedno. Slogan “kradem od siromašnih, da bih dao bogatima” više nema ni snagu niti smisao. Svest o tome se sukobljava sa njegovim, i dalje na bazi instinkta, mišljenjem kako su siromasi prljavi i neuredni, pa mu to smeta. Bogate više ne može da poštuje, iako su svi mirišljivi i čisti, jer su u prenesenom značenju oni ustvari smeće sveta. Pokušaj da se prikloni jednoj strani, siromašnima, je bio efektan i pronicljiv, ali ostaje na nivou pokušaja. Navike tih ljudi mu se gade pa im se ne može prikloniti u smislu u kojem bi trebao. Pat pozicija! Ne zna više na koju stranu da se okrene, njegov život lagano ostaje bez svrhe, ideali mu umiru. 

Rešenje? Kao i uvek, rešenje autori ostavljaju čitaocima, pogotovo po pitanju Superhika. Da li je njegov (i Magnusov) beg iz alanfordovskog sveta na ah! tako mirnu i jednostavnu morsku pučinu ustvari rešenje? Kao trenutno rešenje jeste, ali znamo dobro da od života bega nema. 

Iako ova trilogija (prve tri pojave Superhika) ima i svoje nastavke, rekao bih da su Magnus i Bunker ustvari ovom epizodom zaokržili kompletnu priču, i da ona nije imala potrebe za nastavcima, osim u novčanom smislu. Magnus je ovde daleko ispod svog nivoa, ali se vidljivo malo više potrudio nego u poslednjih pet-šest epizoda. Ostaje naravno činjenica da ovo nije njegov maksimum, već mu je dosadilo crtati jedne te iste likove. No, nije mogao otići u boljem trenutku nego ovom epizodom. Superhik je njegova najuspelija grafička kreacija, pa je bilo realno da njih dvojica zajedno otplove van alanfordovskog sivila.

Zanimljivosti:

• Treći susret grupe T.N.T sa Superhikom. Četvrti će se desiti u epizodi broj 87 “Super super Superciuk” tj. “Odluka u pravi čas”.
• Poslednja epizoda u kojoj je glavni zaduženi za crtež Roberto “Magnus” Raviola. Magnus će se na kratko vratiti u serijal povodom 200. jubilarne epizode “Hik hik hura”.
• Kao neka vrsta figurativnog oproštaja, Magnus se pojavljuje u epizodi kao kapetan broda koji napušta New York tj. serijal.
• Epizoda 74, “Superhik opet napada”, strana 58 – “Na lijepom crnom Hudsonu” je aluzija na Straussov valcer “Na lepom plavom Dunavu” (“An der schönen blauen Donau”). Ni Superhik nije “kicoš” na umetnost :)
• Prva recenzija vašeg recenzenta :)