Zagor - Tonkino prokletstvo

Scenario: Marcello Toninelli
Crtež: Michele Pepe


Tajanstvena zver iz šume Wallock ugrize Tonku. Tonka biva zaražen Kohronovom prokletstvom, a jedini spas je pustinjak Hogal koji živi na brdu Mekel!



“Rešiše bogovi da kazne Kohrona, okrutnog ratnika, time što mu spoljni izgled pretvoriše u ogledalo zverske duše. Prokletstvo se prenosilo na svakoga koga bi ugrizao da kazna bogova ne bi bila zaboravljena.”

“Sjajan odgovor!” rekao bi Sclavi “U pravom indijanskom stilu! Reći sve ne objasnivši ništa!”. Pitanje o poreklu Zveri (zovimo je tako) ostaje otvoreno tokom cele priče, Toninelli jednostavno nije hteo da gubi vreme na objašnjenja koja bi poremetila dinamiku . Jedan Burattini bi verovatno otišao predaleko, Boselli bi možda servirao nešto u marginama SF-a, Nolitta bi sve lepo istkao slatkim i sentimentalnijim nitima, Rauch bi ubacio mnoštvo likova i „gusto“ ispisane dijaloge, a Mignacco...Ukratko, koliko god Toninelli bio omražen u Zagorovskom svetu, ne možemo da mu ne priznamo mnoge momente koji svedoče da ni njemu nije falio osećaj za naraciju. Ne kažem da ovi gore možda ne bi dali nešto bolje, nego da mi se sviđa što je „Zver iz Valoka“ (vazda mi beše draži ovaj nego „Tonkino prokletstvo“ kao univerzalni naslov cele priče) ispala baš ovako kao jeste, jednostavna i pitka, no nadasve efektna. 

Početak: dovoljno moćan. Uvodnoj sceni požara u Valoku nije falilo ni dijaboličnosti ni manifestacije čiste okrutnosti prirode. Podijum za ulazak na scenu Zveri je kompletan, dovoljno reprezentativan ali i mističan, istovremeno zlokoban (čudovište) i realan (čudovište koje se bori za egzistenciju). Niti jedan element naracije ne daje utisak izveštačenosti ili nabačene patetike. Kasnije, što se više bližimo Tonkinoj zarazi i kraju prve sveske gde se sve karte stavljaju na sto, naracija je sve jednostavnija i jednostavnija. Zver napada Tonku, grize ga, dolazi Zagor i pobeđuje je, ali se svejedno Zver pojavljuje na sred sela Mohawk i kasnije poprima oblik Tonke. Kada je “Zver iz Valoka” identifikovana kao manifestacija -nus pojava- takozvanog Kohronovog prokletstva, zaraze koja se od davnina prenosi sa čoveka na čoveka likantropski ga pretvaravši u divlju zver telom i umom , pada odluka da se ode jedinom čoveku koji navodno ima lek za tu ipak-bolest: vraču koji živi na vrhu planine Mekel- Hogalu. I na toj tački stižemo do centralnog pathosa cele priče: put Zagora i Tonke ka Hogalu. 

Toninelli tada prožima dve različite karakterne linije, Zagora i Tonku, ujedinjene istom bojazni:
“Putovanje se nekoliko dana odvijalo bez problema, u potpunoj tišini. Kao da su se obojica plašili da samim spominjanjem ne probude monstruma iz snova” 

Imamo Tonku koji pokušava da kontroliše napredovanje bolesti koju ne može da kontroliše. Imamo časnog ratnika koji svake sekunde može da se pretvori u bezumnu zver. A zver više nije gomila dlaka i mesa iza šumskog žbunja, ranjivo na strele i metke, već metafizički entitet iz sopstvenih mora, duh čija je on boca. Njegovo telo svako malo popušta i oslobađa zver, i pitanje je časa kada će definitivno da ga preuzme. Slučaj je hteo da ga razumem u potpunosti, dok sam čitao priču kad sam se i sam borio protiv groznice, pa ću zato odgovorno tvrditi da je Toninelli što se tiče Tonke odlično odradio posao. Njegov je put zaista bio put obolele osobe sa jedinim i fiksnim ciljem ozdravljenja, toliko fiksnim da svojoj borbi i agoniji ne vidi kraja te umom usput popušta i traži i brži cilj rešavanja istih. 

S druge strane imamo Zagora kojem se postavlja pitanje koliko daleko je spreman da ode, koliko spona je u stanju da pređe i koliku žrtvu može da podnese za jednog prijatelja, budućeg brata po krvi. Svi znamo koliko je prijateljstvo sveto Duhu sa sekirom, te se odgovor sam po sebi nameće. Isto tako, koliko god banalno bilo govoriti “šta je sve čovek morao da istrpi” nakon daleko većih pothvata, Toninelli nameće činjenicu da je Duh sa sekirom samo čovek koji je u ovom pothvatu par puta bio neoprezan, sklon greškama, i čija je snaga volje i ovaj put na teškom ispitu. Nameće se i pitanje: 

“Moramo da razgovaramo, razumeš li? Šta bi uradio kada bih se definitivno pretvorio u čudovište? Reci! Da li bi imao hrabrosti da me ubiješ? Ili bi te zadržala pomisao da odvratno stvorenje predstavlja tvog prijatelja Tonku?... Ja znam... Predomišljao bi se, što bi dovelo do tvoje propasti, jer čudovište sigurno ne bi oklevalo da te rastrgne...” 

“Pomisao da odvratno stvorenje predstavlja tvog prijatelja Tonku” će nas vratiti korak unazad, na sukob sa Zveri iz Valoka na početku prve sveske, kada zver nikoga nije predstavljala. Videćemo Zagora kako gleda u beživotno telo zveri : ” Gotov je… Iskreno rečeno, ne verujem da ću žaliti za njim. Kakvo jezivo stvorenje! …”. Očigledno je da je i to “jezivo stvorenje” nekada bilo čovek, no sažaljivog stava prema njemu nije bilo . Sada, kada je čudovište dobilo i lik, sve se menja i na videlo stupa okrutnost izjave “ne verujem da ću ikada žaliti za njim.” Nije rečeno da se Zagor predomislio, ali je sasvim izvesno da je scenarista stavio i taj element kao jedan od pokretača, ono od uzroka postaje i manifest posledice koja na emotivnom planu predstavlja izbor sa kojim Duh sa sekirom ne želi da se suoči. Takođe, u konačnici, možemo da vidimo i odgovor na Tonkino pitanje. U trenutku “definitivne” transformacije izvanredni instinkt za preživljavanje u Zagoru biva savladan od čistog očaja zbog neuspeha. “Zver iz Valoka je pobedila”. Reakcije su, znamo, inače drugačije. Nema te izmorenosti koja bi nadjačala njegov fantastični puls sa egzistencijom i naterala ga da bespomoćno leži na zemlji. 

Spoji ta dva karaktera i dobijaš potpunu harmoniju unutar cele priče. Taj spoj je toliko snažan da se i ne oseća potreba za kopanjem po adekvatnijem poreklu Kohronovog prokletstva, niti popunjavanje sa Čikovim gegovima ili mističnošću i nekom indijanskom indijanskom filozofijom koju veoma nenametljivo može da donese malo veći broj stranica za Hogala. Mističnost je element koji je već sveprisutan zahvaljujući Tonkinim snovima, turobnom pejzažu pustinje, maglom koja je skoro progutala planinu Mekel i gavrana (šlag na torti) koji vodi Duha sa sekirom poslednjih nekoliko koraka. 

Toninelli, poput Burattinija, ne preza od škakljivih scena, tako da imamo priliku videti i skalpirane žene i golo Tonkino telo bez i jedne mrvice skrivanja (senkama, grmljem između njega i “kamere” itd.). A budući da se ovde radi o sveskama koje je štampao Dnevnik “širokih shvatanja”, sve se plašim videti izdanja koja neće trpeti cenzuru (original, extra ili kolor edicija). Pepe je isto tako odradio sjajan posao. Nema table u kojoj me nije naterao da se zagledam u makar jedan od kaiševa. Ima svoj stil, prepoznatljiv, sumnjiv oko anatomije lica i tela, ali finalni rezultat svakog njegovog crteža je fantastičan, sa odličnom ravnotežom između crnoga i beloga. 

Odlična priča... ”da je bolja ne bi valjala”. Toliko je jednostavna, da je greh ulaziti dublje u filozofiju, koliko god za istu imala više nego zahvalnu bazu.