Zagor "Nestali istraživač"

Autori: Mauro Boselli i Carlo Marcello

Kada ugledam ovu naslovnicu, prva asocijacija mi je reklamni tekst sa zadnje korice koji je stajao tik do nje: 

“Zagor – legendarni Duh sa sekirom iz darkwoodske šume i njegov šeprtljavi prijatelj Čiko ponovo u akciji”
A negde gore  “...u novoj opremi na svim kioscima! ”

 
Beše to epizoda koja je dočekana usklicima sa svih strana Jadrana. U Italiji sada već davne 1994. Godine je to bio konačni (nikako nagli, kako mi ovde verujemo) skok iz pustoši narativne inspiracije ka novoj, nadasve drugačijoj i dinamičnijoj dimenziji avanture. Sama naslovnica „Nestalog istraživača“, tehnički i vizuelno u formi postera, je zračila obećanjem.

Kod nas, na Balkanu, bio je to znak izlaska iz ratne krize koja se odrazila na stripovima. Zagor je stajao tamo, ponosno i nasmejano, na tvrdoj kartonskoj korici i debljem belom papiru, nakon što je dugo čučao u tami bespuća. Oh, radosti!

Slike unutar korica su bile bogate detaljima, stil crteža skroz nepoznat, a oblačići ispisani manje infantilno-poetskim dijalozima. Prvi kontakt se ostvaruje sa dva vida prirode: priroda-tamničar i priroda-oslobodilac. Boselli počinje surovo realnom uvodnom scenom, gde su jedini dašci optimizma vezani upravo za darkwoodsku dimenziju – traper Pablo Rohas kao direktni i tradicija koja se ispoljava kroz škotsku narodnu pesmu mornara Meka kao indirektni povezni element. Sve ostalo je led, zatvoreništvo i očaj. Naglašena je psihološka slika mase (besni mornari) i pojedinaca (Kotrel je dobar u duši „ali mu manjka karaktera“, Kapetan Frejzer hladan, odlučan i bistar itd.), različite reakcije gomile na surovost prirode i njihova vezanost sa drčnije pojedince u napetim situacijama. Golub pismonoša koji je slamka spasa za koju se kapetan hvata može lako „da završi u loncu nekog eskima“. Nasuprot tome dobijamo daleko veseliju sliku traperskog proletnjeg sastanka u Darkwoodu. Raspoloženje je odlično, priroda uzrok čistom optimizmu. Ona je poprište slavlja, umesto borbe za egzistenciju.

Zagorov duel sa Dokom Lesterom bi trebao najočiglednije moguće da čitaocu naglasi razlike sa pričama koje je navikao da čita. Marcellu je u samom scenariju naglašeno (provereno) da koristi table epizode „Ljudska lovina“ kao predložak za scenu borbe štapovima u „Nestalom istraživaču“. Zagorov pad u vodu bi trebala biti čista autorova aluzija da će tradicija pretrpeti određene izmene. Tako je i bilo. Dok Lesterova snažna građa je iskorištena kao element izjednačavanja Zagora sa ostalim ljudima, traperi više ne skaču oko nekada izdvojenog Duha sa sekirom nazdravljajući mu i veseleći se njegovom prisustvu (glavni junak gubi svoj narativni centar), čak ni Čiko nije toliko izdvojen svojim nenadmašnim apetitom („ovde je jaka konkurencija kada je apetit u pitanju“), Zagorovo uverenje da je Ramatu potrebna pomoć je prihvaćeno s snažnom nevericom („lov za snovima...usamljeniki život u močvari upropastio je dva blistava uma!“) umesto nekadašeg slepog poverenja, a Zagor moli za pomoć umesto da mu ista bude ponuđena („Ne znamo u kakvoj je tačno nevolji Ramat, pa bi nam tvoja puška i jake pesnice mogle biti od koristi“). Da ne govorimo i o stalnom insistiranju autora na izjave tipa „dobra stara vremena“, u onom tonu kojim se aludira na davnu prošlost kada je sadašnjost dobrano drugačija.

U toj prvoj, prelomnoj svesci, Zagor je stvarno prikazan u ljudskim manirima, kao samo jedan od snažnih ljudi divlje sredine. Nije imao previše prilika da ističe svoj naglašeni ego. Između njega i Doka je sveprisutno nadmetanje u snazi i učinkovitosti u toku tuče (u više navrata je Dok bio učinkovitiji) ali i u međusobnim doskočicama, čemu Gospodar Darkwooda ranije nije bio sklon budući da mu pored snage i arogancije to nikada nije ni trebalo (zanemarimo izlive humora na Čikov račun). Namerno se zaobilazi indijanska dimenzija njegovog sveta u kojoj bi bio nepotrebno uzdignut. Dalje, u Port Vejlu on učestvuje u tuči ali ne razbija ceo lokal i ne ostavlja sve protivnike premlaćene po podu nego dovitljivo sa pucnjevima iz pištolja prekida celu tarapanu. Isto tako, na Arktiku, on se nalazi na području čiji zakoni prirode lome njegov duh, telo, visoku samosvest i autoritet. Nije više toliko siguran u sebe- lako ga se prevari i preuzme vodstvo (Nat Murdo), preživljava samo zahvaljujući čistoj ljudskoj upornosti i kakvom-takvom iskustvu u borbi za egzistenciju (izvlačenje iz provalije, tumaranje ledenom pustoši), a spas je simbolično pripisan i tradiciji upakovanoj u (opet) Mekovom pevanju narodnih škotskih napeva. A avantura uopšte je van njegovih opsega. Ona je toliko veća od njega, van svake njegove kontrole, da će čak u dva navrata žaliti što nije u Darkwoodu, čija daljina će i čitaocima da ledi krv u žilama dok posmatraju kako se Zagor koprca u tuđini. Mislim da je bajkovitost Darkwooda došla najviše do izražaja tek sad kada je Duh sa sekirom (koliko to ime ovde beznačajno zvuči!) bačen u surovost realnog sveta, geografski veoma precizno definisanog.

Nat Murdo je svakako novi sjaj u bogatoj galeriji darkwoodskih likova, bosellijanski siv, iako to ovde još uvek nije vidljivo. U „Nestalom istraživaču“ prisutan je samo standardni element prividnog dobrice, „velika zver sakrivena iza lepih gospodskih manira“ koja će u središnjem obratu da se prikaže kao čisti villain glupavo željan moći i ljubavi/posedovanja žene koju voli. Bilo je tu i tamo simpatičnih momenata u njegovom i Zagorovom odnosu, ali se nije išlo dalje od toga. Pravu harizmatičnost lika Nata Murda Boselli će servirati tek u narednoj epizodi „Aljaska“. Sada se samo zadovoljio time da u par navrata njime stavi čuvenom Gospodaru Darkwooda malo soli na rep.

Fišleg i posada Zlatne Devojke (Golden Bejbi) je konačno lišena nolittanske karikaturalnosti. I dalje svaki član posade poseduje stare fizičke i psihičke karakteristike, ali se manje insistiralo na elementu „Chico and co.“ komičnosti. Ramat nije toliki fanatik, Orsović nije nekadašnji mrgud, Tarava nije kanibalistička pretnja malom meksikancu, a Fišleg je konačno postao slika i prilika pravog morskog vuka.

Ne smemo isključiti ni sveprisutnost ženskog lika – Lejdi Eme. Još jedna karakterna žena iz Bosellijeve galerije koja je zauzela veliki broj stranica i veoma vešto popunjavala prostor među muškim likovima i bila polazište odličnog plota. Isto tako, imamo i veoma simpatičnog Akutana iz sela Inuita koji je u serijalu trajao taman toliko da ostane u ugodnom sećanju.

Mnogi zagorovci će negodovati zbog Marcellove interpretacije glavnog lika, ali ovde se jednostavno ne može negirati celo brdo fantastičnih scena: brod u arktičkoj oluji, detaljno tretiranje i glavnih i sporednih likova, scena u selu Inuita sa jasno prikazanom svakodnevnicom njenih stanovnika (vidi prvu tablu  sveske 3 -„Arktička sfinga“), veselje trapera na prolećnom okupljanju, noćna plovidba rekom, sukob u pećini, Dok Lester (teško je vratiti se Ferrijevoj interpretaciji nakon ove Carlove), prikaz surovih uslova arktičke pustare, „Hram Velikog Kajaka Belih Krila“ itd. Jednostavno ne mogu da zamislim bilo koga drugoga u realizaciji ove epizode. Boselli je definitivno znao kome da preda svoj scenario.

Dalje, ova kvadrologija može dosta toga da nauči nekog mlađeg čitaoca: istorijski tačni Kapetan Hadson i potraga za Severozapadnim prolazom, arktička solisticija, tehnička sredstva arktičkih ekspedicija, eskimi (Inuiti), nešto malo geografija Severne Amerike i Arktika itd...sve to može da odvuče klince na uzimanje knjige u ruke.

Ono šta je scenaristički gledano najinteresantnije je takozvana suvišnost prve sveske u narativnom smislu. Fišlegov brodski dnevnik u „Severozapadnom prolazu“ savršeno uvodi čitaoca u priču, a konverzacija Zagora i Lejdi Eme, što na krmi što u Fišlegovoj kancelariji, daje sve potrebne podatke o zapletu. Lako se može pretpostaviti skoro sve što je prethodilo. Valjalo bi samo ubaciti scenu sa ubistvom kapetana Martina. Ali „Nestali istraživač“ je dimenzija sama za sebe, ona je priča u priči, delimično zatvoren ciklus. Nije falilo ni akcije ni villaina. Poslužila je baš kao jedan dugi prolog, simbolični manifest darkwoodske renesanse. Naša dobra stara šuma i njeni akteri su tu, „kao nekad“,ali u „novoj opremi“. U njoj su likovi koje tek trebamo upoznati. A kraj „Nestalog istraživača“, „ponovo zajedno na putu prema nepoznatom, zar ne, Zagore?“ „Kao u stara vremena!“, to je tabla na kojoj je Boselli posebno insistirao u scenariju. Mislim da je zbog ove dve kratke rečenice i očigledno zašto.

U svakom slučaju, da ne tupim dalje, ovde se radi o jednom fantastičnom momentu u kompletnom serijalu, spasonosnom po sudbinu istoga. Taj isti momenat doveo je do radikalnih promena u politici uredništva Zagorovih epizoda. I od običnog momenta je izrastao u celu jednu sagu čiji kvalitet nije opadao u dve i po godine njenog trajanja, a čiji su odjeci uticali na konstantan kvalitet lep broj godina posle. Avantura je počela!