Zagor-Skiptar Tin-Hinan

scenario: Boselli   crtež: Rubini

Ovaj tekst je napisan kao recenzija za stripovi.com (link)

„Ali vizije su mi govorile o nečemu drugačijem...o jednom dugom putu...o najdaljim zemljama...o osobama koje još nisam sreo ali koje će se, pre ili kasnije, naći preda me, i prepoznaću ih! Šta god da me čeka...moraću pokušati imati na umu sve što sam do sada naučio... Pripremimo se na najgore.“

Ili na najbolje, ako ćemo kroz prizmu čitalaca.

Boselli je tip scenariste koji za razliku od većine iz Zagor staffa ima odličan pripovedački talenat u provlačenju i nadogradnji jedne ideje, niti, kroz više priča, kao i za epsko i mistično. Tako je, reklo bi se bezazleno, počeo sa krojenjem u trilogiji „Sedam gradova Cibole“, da bi nastavio u „Osveti vudua“, „Morskoj stravi“ ,“Tajni Jednoroga”, “Atlantisu“, “U carstvu Songhaya” i tzv. Richter sagi. Posle toga klupko dobacuje manje talentovanom , ali s vremenom sve zrelijem i zrelijem, Burattiniju koji je već izbacio „Darkwood godinu nultu“ koju će zajedno sa Bosellijevim krojem da pretvori u „Ponekad se vraćaju“. U toj epizodi mnogo toga je promenjeno, i mnogo toga nepovezivog savršeno spojeno u jednu celinu. Nekome to paše, a nekome ne. Subjektivnost je toliko opaka stvar! Više reči o tom novom momentu u Zagorovom univerzumu ću drugi put. Vratimo se Bosellijevom klupku, ponovo u njegovim rukama. Priča se dotiče nekoliko starih tema, koje ranije nisu spomenute, i nekih novih, pa ćemo se malo osvrnuti na te segmente.

Napomena recenzenta: svestan sam da je trenutno mali broj ljudi čitao ovu epizodu. Izbegavao sam segmente koji bi čitaocu mogli odati tok radnje i time pokvariti čitanje. 

Sukob dvaju narativnih polova
-Afrika vs Amerika-

Setićemo se njenog prologa, didaskalije već na prvoj tabli – „Kush, kraljevstvo zaboravljeno u crnome srcu nacrnje Afrike... Kush, prokleto kraljevstvo mrtvaca i sjena gdje mrtvi imaju moć nad živima... “ (preuzeto iz ZG SD 50 „Morska strava“). Dobra stara Afrika, „kolevka civilizacije“ ili „crni kontinent“ kako je mnogi krunišu, istorijski, arheološki i mitološki zaslužno je sveprisutan element Bosellijeve fikcije. U Zagorovom univerzumu Bosellijevog pera ona postaje upravo ono što označavaju dva gore navedena nadimka, ali u sažetom značenju. Budući da su stare civilizacije uglavnom označavale zlo, „crni kontinent“ dođe kao simbolička potvrda. Da zanemarimo uvodnu „Osvetu Vudua“ (koja je ipak samo blagi prolog kompletnom kontinuitetu i filozofiji Bosellijeve, nazovimo je tako, „Atlantidske sage“), bacimo se na prvu priču koja je direktnije povezana sa „Skiptrom Tin-Hinan“-„Morska strava“.

Veoma jasno podvučena tačka gledišta na atmosferu jednog kontinenta, iako to nije moglo biti zapaženo kada je ovaj broj još krasio izloge kioska, nego tek kada je Bosellijeva saga došla do aktuelne tačke kulminacije. Tada ćemo uočiti da je afrički stage uvek ostao u istom, dijaboličnom tonu. U Kushu se nalazi hram Boga Mraka, „poput čudovišnog pauka od crnog kamena“, Songhay obiluje crnom magijom i „poslićima“ sa demonskim pojavama, u afričkom djufu oko starih nekropola-ostataka izgubljenog kontinenta, dva negromanta (po pravilu ova reč bi trebala ići sa „nekro“ umesto „negro“) na Duha sa sekirom i Lovca na čudovišta šalju tolkinovsku armiju živih mrtvaca (zombiji su u okvirima serijala postali tipični za Afriku i Atlantidu), a inače obiluje djinnima i ghoulima, vudu potiče iz Afrike itd. A čitava ta paukova mreža u središnjem čvoru ima Atlantidu. Sve to je našem šumskom čoveku predstavljalo velike muke, ali van te teze je bitnije istaći da je Bosellijev „crni kontinent“ „crn“ da crnji ne može biti, izvor mnogih oblika zla.

Takva tipizirana karakterizacija u okviru serijala je možda malo preterana, ali je svakako dobar naratorski potez. Globalna slika Afrike (ponavljam, u Zagorovom univerzumu) u odnosu na ostatak zemaljske kugle bi bio kao ukleti dvorac u svetu bajki, okružen idiličnim i harmoničnim svetom nedaleko od njega. Ne mogu da tvrdim da li je Boselli s upravo takvom namerom pokrenuo svoju mašinu, ali ukupni utisak koji se sabere pri prelistavanju istih je baš ovaj i složenost svega što je pokrenuo (setimo se „Crnog plamena“, „Crne duše“ i „Specijalnog agenta“ koji su van ovog kontinuiteta, ali nebitni), daje „analizatoru“ slobodu da dà mašti na volju i u svemu traži nešto dublje. Sada već prelazim u fazu takozvanog „filozofiranja sekirom“, ako smem tako da se izrazim. Crno traži belo, negativno traži pozitivno, mrak traži svetlo...Zakoni fizike tvrde da se dva suprotna pola privlače, psihologija da u svakome biću postoje težnje ka suprotnom modelu ponašanja, suprotnosti suprotnosti... Tako i u ovom slučaju, Boselli teži ka balansu. Bosellijevom starom kontinentu suprotstavljen je mladi američki kontinent, kojeg simbolizuje utopijski Darkwood.

Kako? Jednostavno, iz perspektive čitaoca i izdavačke kuće Bonelli u Americi je „domaćin“ i dalje indijanski narod, čija je religija okrenuta ka pozitivnim silama (ponavljam, ono što je naglašeno u serijalu), zakonima prirode i čistom obliku pravde. Da bi to naglasio, ponovo kreira Zagora, ali u globalnijem kontekstu. „Nestali istraživač“ dao je serijalu mnogo više od narativne zrelosti, lokacione diferencije u radnji ili budžeta izdavačkoj kući. Proširio je Zagorove okvire van Darkwoodskih margina, a njegovu suštinu gurnuo dublje od ranije misije iskupljenja zbog porodične tragedije i sopstvenog čina nepravde. Sada je u krvnoj vezi sa Pahanom i Damballahom, pozitivnim momentima u crnilu starih civilizacija, da ne spominjemo nominovanje u borca za sveopšte dobro u ime Manitua. Kad smo već kod indijanske religije iz sveta Darkwooda, zar ne beše i Wendigo, duh zla, nešto kao crnac (crnci potiču iz Afrike) i time vizuelno-filozofski opozit Manituu koji je mali dečak-indijanac? Beh...

Tako, vratimo se epizodi, pre nego će pokazati idilični Darkwood, Boselli daje neprijateljsku sliku afričkog djufa, kod putnika sveprisutni strah od djinnova i mističnost i horror atmosferu u samoj prirodi. Pravi i male skokove u događaje u epizodi „Atlantis“, a vraća Caina u staru prestionicu Kusha u kojoj smo bili već u „Morskoj stravi“.

Nakon toga, dolaskom dvojice negromanata i njihovih neživih sluga „idilični“ Darkwood (slažem se, bile su tu brojne varijacije, ali na kraju svake epizode...) postaje podijum strave i užasa (prava mračna šuma, kako njen naziv govori), ali opet nimalo dostojno atmosferi pojedinih epizoda pošto Bosellijev i Rubinijev stil, pojedinačno, a kamoli zajedno, naginje više ka SF žanru nego horroru. Uprkos tome, dva autora uspevaju da uvuku jezu u kosti čitaoca, pogotovo u početnim scenama kada je grupa živih mrtvaca pokazala zube. Prvi njihov napad se ne može smatrati baš originalnim, ali je predstavljen na veoma efektan način (Rubinijev osećaj za kadriranje) tako da se sve čita sa uživanjem, u jednom dahu. Mirotvorac iz Darkwooda sam samcat nije imao nikakve šanse, iako se dobro snalazio neko vreme, ali se narativni tok obrće kada mu se pridruže Cain i njegovi tuarezi. Njihovo ubacivanje Boselli nije izvršio preterano žurno, ali nije ni razvlačio. A ni time bitka u Darkwoodskoj šumi nije izgubila na dinamici i kvalitetu, kao ni na obimnosti, koja nije nimalo smetala ostavljanju prostora mnogim drugim bitkama u ove 4 i po sveske. Ono što je taktički jako dobro urađeno u scenariju da je upravo simbolični Darkwood imao velikog udela u trijumfu dobrih momaka. Priroda je svojim izopačenim sinovima pokazala zube, čak i Bogu Praha (koji, kako vidimo na slici ispod, svoje gasovito telo oblikuje u spiralu, simbol Mua), a svojim vitezovima odlučujuće prednosti.

No, verujem da ovakav susret dvaju svetova još nije finalni. Poznajući Bosellija, Afrika još nije rekla svoje. Mnogo stvari koje je proteklih godina začeo još nije do kraja dorečeno. Možda u toku južnoameričke odiseje, ili njenom finalu, ali sumnjam. Čuće se...

Andrew Cain

Andrew Cain vs Bog Praha

Iako je bespovratno izgubio harizmu što ju je imao u „Morskoj stravi“, delom zato što više ne živi kao usamljenik, ovde je ima mnogo više nego u „Atlantisu“. Ovde, iako je u grupi, svako malo se izdvaja kao specifična i neuniverzalna ličnost i zahteva čitateljsku pažnju, uz napomenu da, za razliku od njegove prethodne pojave, može da se prepozna onog prvog Caina koji se na svoj fanatični način bori protiv svih oblika zla. Mada, sve to radi mnogo manje posvećeno. Svi ćemo se setiti sa kakvom je strašću (Andruecci, majstore!) prosipao krv na sve strane, spontano citirajući Bibliju. Ni sada toga ne fali, ali mu Boselli dosta ređe posvećuje sličice u kojima je samo on vidljiv u akciji. Umesto toga, obdario ga je tzv. šestim čulom – „Tokom svoje duge borbe protiv zla usavršio sam svoje sposobnosti da osetim zlo...to je poput fizičke mučnine koja mi prodire sve do duše...To sam osetio. I znam da je neka zla delovala u podzemlju ove građevine...Sila koja nije sa ovoga sveta.“

I pre ovoga je bio savršen Zagorov „pard“ ili sidekick , ali ovim dobijaju novu zajedničku. Kao i Zagor, Cain je „čist“ i idealista, mada još više ide u krajnosti i posebno je „specijalizovan“ za natprirodno (ali je stari Zagi za njega „doktor“ na tu temu).

Ono što je fascinantno kod njega je da karakterno savršeno izvajan. U prvoj pojavi imamo ogorčenog i fanatičnog god/demon slayera (da citiram malo DeeCaya), veoma harizmatičnog, teškog za timski rad zbog ličnih razloga za osvetnički čin u ime njegove pokojne supruge Ayleen, sledeći „božjom svetlošću osvetljen put“. Mešavina sirovog Conana Varvarina, pravednog Solomona Kanea i biblijskog Caina. Kasnije, u kontaktu sa grupom, suprugom Maradom i tuarezima Kel-Adrara, dobijamo novu sliku, drugačiju (nekome manje nekome više privlačnu), koju sam već spomenuo. Faktički, u samo tri avanture oko njega je izgrađen celi jedan mali svet, bogat pričom i likovima, sasvim solidan za izgradnju njegovog posebnog serijala. Tome se ne bih bunio, kao ni njegovoj sledećoj pojavi u serijalu.

Ludwig Richter

Pogodi ko je - vratio se iz mrtvih, profesor je, inteligentan, hoće da vlada svetom, mator, veoma zloban, veoma ružan, ima mnoštvo ožiljaka na licu, voli da leti futurističkim letelicama i puca iz futurističkih oružja? Ma, nee! Kakav Hellingen!

Nakon što je izneverio u prethodnoj pojavi, sada je bio ugodno iznenađenje (ali, to ono, valjda, kada se ne nadate previše)! Tek se sad nazire neki status novog arch-nemesisa serijala, čemu su verovatno naginjali tamo u SBE. Pokušaj da se Hellingena baci sa trona je još uvek samo pokušaj. Mada, određene prednosti kao negativac ima.

Zvučno ime, nadprosečna inteligencija, „bakćenje“ sa demonskim i antičkim, dobra stara ambicija vladanja svetom i dosezanja apsolutne moći (koja je u ovom slučaju znanje zakopano u ruševinama Atlantide), a sad je, kao „profa iz snova“ Hellingen, dobio i ožiljke (tačnije, malo je mutirao kao Wolfingham). Ali fali ono krucijalno – jača povezanost sa Zagorom.

Kao što reče Chico „Moraš da priznaš da si za neke svoje protivnike postao prava opsesija!“. Svako u dugom nizu neprijatelja je imao nešto lično sa Zagorom, dok je Richteru samo usputna smetnja i ništa više od toga. Ličniji odnos ima samo sa Dexterom Greenom i izgleda da bez tog lika Richter gubi veliki deo svoje harizme. Inače, u okviru ove epizode funkcioniše savršeno. Zanimljiv je spoj prezira i maksimalnog poštovanja koju on i Green osećaju jedan prema drugome,pa stoga i njihova pretežno intelektualno-moralno-filozofska diskusija ima pozitivan uticaj na dinamiku priče. Ali tu se zaustavlja sve efektno što ima veze sa Richterom. Sve ostalo je već viđeno i aktuelno u neko davno vreme klasičnih priča.

Jedino što ga razlikuje od mnogopoštovanog profesora Hellingena (jedan malac me baš danas pitao je li mu to ime ili prezime hehe) je to što ovaj nema napade lucidnosti (i onaj bad guy „buhahahaha“), nego poseduje onu pravu naučničku inteligenciju, najkonkretniju moguću; dalje, njegovo ponašanje varira, nije apsolutno zloban (nema hell-in-gen(e)) i pored nedostatka skrupula (negativac 21.veka?) tj. čitalac često ima priliku da se pronađe i u njegovom karakteru; dalje, nema neophodnu harizmu, ona zbog koje čitalac traži još i još i još...

Neizbežno je poređenje sa Hellingenom, vidi se da su u SBE pokušali da nam daju neku njegovu kopiju. Nisu izostala ni futuristička oružja, a ni letelica (vimana?). Rešenje u rupama koje na ovom liku zjape otvorene je nađeno u udruživanju njegovog tehnološkog znanja sa antičkom snagom crne magije kušitskih negromanata. Kroz celu svesku je prisutan taj antičko-futuristički miks, čak bih rekao da je to jedna od idejnih tačaka ove Bosellijeve sage (mislim na „Atlantidsku“, naravno). Kao i još jedna teza, na koju odmah prelazimo.

San jedne(?) nacije i pravo lice civilizacije

Green: Nauka mora da misli na dobro čovečanstva...I uvek moramo da se pitamo ima li smisla da otvaramo takozvanu Pandorinu kutiju...
Gospodin Roberts: Ja mislim na čovečanstvo! Ali mislim i na budućnost svoje zemlje, Sjedinjenih Američkih Država! I verujem da mitske mašine iz Atlantide mogu da doprinesu njenom napretku!
Green: A možda čak da pobedi svoje neprijatelje u ratu! Bože sačuvaj!

Nije prvi put da je napredak iz dakrwoodske perspektive „bauk“ čovečanstva, ali Bosellijev ton na ovu temu je poseban – metaforičan. On napredak civilizacije vezuje direktno sa samom suštinom zla, faktički su sinonimi. Pamtite li na primer onu scenu iz „Crnog plamena“? Duh zla Wendigo, darkwoodska verzija Nečastivog (i Bosellijeva tvorevina) prikazuje Zagoru kroz viziju „kako tvoj svet umire u crnome plamenu“, a crni plamen je, ni manje ni više, prikazan kao atomska bomba - pošast 20. i 21. veka, i dodaje „dao sam ti da vidiš šta će se dogoditi. Posmatrao si trijumf zla...Nije još, ali tu nema nikakve razlike. Budućnost je zapisana.“

Nema tu nikakve razlike, kaže Boselli, povezavši apstraktnu indijansku religiju sa nečim tako konkretnim i stvarnim, na žalost nimalo fiktivnim. Na sličan, ali više filozofski način Boselli ranjava svojim perom opsesiju za tehnološkim napretkom i posledice istoga i u ovim sveskama. Dijalog koji sam stavio ispod ovog podnaslova kao potvrdu svoje poruke ima pravu sliku onoga što iz Atlantidske tehnologije žele da se dočepaju u bazi „Drugde“ – top koji je profesor Richter koristio u pećini na Islandu. Pokušali su da ga konstruišu koristeći se Greenovim opisom. Isto se dešava i sa drugim predmetima na koje su naišli usput sa Zagorom i Cainom. Dijabolično crno ogledalo koje je služilo kao portal kušitskim demonima „je bila šteta onako surovo uništiti(u očajničkom Zagorovom činu spašavanja života svih njih), kao što bi isto bila šteta dopustiti istu sudbinu fatalnog „ključa spoznaje“...“Bio bi to zločin protiv nauke i napretka“.

Izgleda da je svaka generacija naučnika nesvesna posledica nekih elemenata čuvenog napretka, i posledica. Taj manjak svesti je tragično prikazan i ovde, kako bi inače bilo ko sa pozitivnim mišljenjem o samom sebi tako opsesivno srljao za destruktivnim predmetima „u ime svoje nacije“?

„Ključ spoznaje“ je nešto što je i u obliku obične misaone imenice nanelo dosta štete, a njegovo posedovanje u pogrešnim rukama (a znamo da je svaka ruka pogrešna) bi izazvalo nepopravljivo. Ali nauka ima svoje potrebe koje pod svaku cenu mora da ispuni, slepo pokušavajući staviti tačku na svaki upitnik. Inače, kao simbolična potvrda, znamo da atlantidski „Ključ spoznaje“ daje neiscrpna znanja onome ko ga poseduje, i time ogromnu moć nad ostatkom sveta. Naučno znanje. Opet u negativnom konceptu. Tako ova epizoda u centru događaja ima besomučnu trku za tom moći. Hoće li Richter sa sada nabavljenim skiptrom Tin-Hinan.

Freud bi svojom teorijom ličnosti mogao ukratko da definiše karakter globalnog srljanja ka usavršavanju na polju oružja. Od dve vrste instinkta unutar čovekovog uma, prišio bi nam tzv. instinkt smrti, sklon destrukciji i samodekstrukciji. Jednostavno, to nam je u krvi, pošto je čovekova istorija, kako je M. Konjević rekao, uglavnom ispisana redosledom ratova i nemira. Time se definišemo međusobno i u sebi nosimo tu lošu krv sa genetski urezanim pamćenjem o međusobnim nepravdama. Ubacuje se čak i kontaminacija zlom kod pojedinih pozitivaca, izazvano crnom negromantovom magijom. Na početku, ta kontaminacija je imala konkretne posledice, dobre je na kratko pretvorio u slike i prilike sluga from the dark side, čak i fizički ih menjajući. Posle povratka na „normalno“ stanje, posledice su bile na psihičkoj bazi – razvijala se ona loša strana ličnosti. Osobe jakog karaktera poput Zagora lako su to potisnule (nije li on to stalno i radio u serijalu?) dok se naučni um (znate šta mislim pod „naučni“) znatno ljulja i dovodi u pitanje stabilnost one tanke moralne linije koja ga deli od dijaboličnog Richtera. Po Bosellijevoj filozofiji, čovečanstvo je oduvek bilo samodestruktivno – Atlantida i Mu kao najrazvijenije civilizacije međusobno stalno ratovale, i tako jedna drugu uništile. Neke prirodne nepogode nije preterano spominjao.

Akcija i dinamika

Nego, da o epizodi kažem nešto konkretnije. Smatrao sam bitnijim da sažmem teme koje su njome obuhvaćene, kao i njenim tematskim prethodnicama, nego da dam škrtiji osvrt na nešto što ćete i sami pročitati, ako već niste pročitali.

Sve što, bez odavanja toka radnje, mogu reći je da „Skiptar Tin-Hinan“ obiluje akcionim sekvencama. Da likovi nemaju jaku karakterno definisanu podlogu, i da nema interesantnih dijaloga i gorespomenutih tema (koje su samo dotaknute), priča bi se mogla porediti sa nekom video igricom. Neki cinični opis radnje bi bio: level prvi: prepreka, borba, rešen problem; level drugi: nova prepreka, borba, rešen problem; level treći... “Vratolomija živa“ kako je ocenio C. Di Clemente u recenziji za UBC Fumetti. No, pored gore navedenog čitavu stvar najviše vadi fantastičan Rubinijev crtež kome je desetka premala ocena. Usudiću se reći da je ovim tablama, svaka živa prkosi svima ostalima, zaslužio titulu najboljeg ilustratora u Zagor staffu, a tek mu je trideset godina. Sa njim akcije nikad dosta. Kadrovi u serijalu nikad viđeni, svaki drugačiji jedan od drugoga a ne može se reći koji je bolji. Imao sam na umu da postavim par njih, ali nisam imao srca niti jedne sličice izdvajati – recenzija bi sigurno bila duplo duža, a već sam preterao sa svojim napadom inspiracije. Pored kadriranja i dinamike Rubini ne škrtari ni sa detaljima, i statične likove u sličici ispoštuje kao bitnog aktera priče ( a likova ima mnogo). Ekspresija lica, mnogima bitna kod procenjivanja crtača, takođe ne fali. Svi su njegovi likovi živi ljudi...pa i oni neživi.

Ako njegov rapidni napredak nije stao na „Skiptru Tin-Hinan“, onda jedva čekam sledeći uradak. Možda je epizoda i prepuna akcijom, ocena toga je zaista od čoveka do čoveka, ali držim da nije nepoželjno u ovom slučaju. Bilo bi da je učestalost ovakvih epizoda mnogo češća, ali je kod Zagora to ipak retkost (ove vrste mislim). Na vama je zadnja, od mene ostaje samo topla preporuka. Gallieno Ferri se sa naslovnicama nije baš iskazao. Prva je jako dobro urađena, druga i treća su solidne, ali im manjka mnogo toga. Opraštam mu jer je to odradio čiča sa osamdesetkom na leđima. Četvrta je jednostavno pogrešna, vedro nebo i mirno more. Nigde veze.

Zaključak

Postavlja se pitanje, šta možemo da očekujemo od JA sage, koja je navodno Duhu sa Sekirom predodređena još u tzv. „nultoj godini“ svoga životnoga puta? Nešto spektakularno? Nešto što menja iz korena ceo serijal ili pak što će biti samo prolazna filozofija? Zaključak kompletne tematske celine ili pak samo jednog njenog dela? Jedno je sigurno. Neka promena će da bude. Celo putešestvije sadrži kontinuitet koji treba da sledi, a iz do sada izašloga mogu da tvrdim da sve kulminira i da se u SBE čvrsto drže onoga što najavljuje „Ponekad se vraćaju“ i ova epizoda. I Boselli, koji Burattiniju pomaže da razvije ovo klupko, se milje puta dokazao pa možemo da se nadamo najboljem.

U celom ovom osvrtu na „Skiptar Tin-Hinan“, primetiće oni što su imali sreće da pročitaju ovu epizodu, nisam preterano spominjao najvažnijeg lika - Dextera Greena, jer bi to rezultiralo onim što celim tekstom pokušavam da zaobiđem. Ali imam pitanje za kraj, čiji potencijalni odgovori čine srž Bosellijeve „poetike“ u ovoj epizodi, a i interesantno za postaviti samom sebi:

Ako u rukama držite ključ ispunjenja svojih životnih ambicija i superiornosti nad većinom, ako ste svesni da vam je apsolutna moć tu na dohvatu ruke (odmah preko osnovnih moralnih principa) koliko daleko ste spremni da odete i preko čega ste spremni da gazite?