Što se tiče samog Kralja Orlova smatram da je to lik čija je čarolija uspela samo u prvoj pojavi. Nolitta je bio odličan besednik. Njegove priče nisu bile priče koje vodi autorovo pero, već njegove priče pričaju uglavnom sami likovi. Šta hoću da kažem? U "Kralju Orlova" čitaocu nije direktno predstavljena prva pojava tog slikovitog lika u indijanskom selu, niti smo lično svedočili masakru tragača za zlatom, već smo ustvari slušali druge likove kako nam pričaju o tome-poglavica o prvoj pojavi Kralja Orlova, Ben Stevens o samom masakru koji je proživeo. Danas, tok naracije bi išao previše obično. Ništa ne bi bilo sećanje nego jednostavan razvoj događaja. Ovako, Zagorova avantura je krojena pričama likova, one čine bitne elemente celokupnog čitalačkog doživljaja zato što ne dozvoljavaju toliko čitaocu da donese sopstveni sud o izloženom, nego sve sluša iz druge perspektive. Pojava Kralja Orlova u selu indijanaca ne bi mu dala toliko sočan pečat da je mi nismo čuli od praznovernog indijanca kojem ne treba mnogo da svemu da božansku notu. Masakr tragača za zlatom ne bi imao toliko tragičan ton da nam ga nije prepričao jedini koji tu grozotu skoro platio svojom kožom.
To sve daje autentični Nolittin pečat na serijal. Tajanstvenost,uzvišenost, apstrakcija konkretnog, emocija. Ben Stevens Bosellijevog pera je čisto zlo, podstaknuto osvetom, dok je Nolitta ipak sagradio jednog lika u čiju kožu možemo da se uvučemo. Iako je negativac, razlozi njegovog gneva imaju debelo opravdanje, onog tipa da se čovek zapita kako bi se on ponašao da se našao u sličnoj situaciji. Takav je i dr. Stubb iz prethodne teme, i mnoštvo drugih likova.
"Ja, Ben Stevens, jedini sam preživeo tu strašnu noć...Još uvek na licu nosim njene grozne tragove (pokazuje lice). Napred, plemeniti branioci tih prljavih ubica...i ti, indijanski šmrkavče, pogledaj dobro moje lice...Pogledajte kako su sekire i noževi Munsea kopali po mom mesu, nakon što su otrgli od života sve moje prijatelje! Šta je...Sada ste nemi, ha? U šatoru kog plemenitog indijanskog ratnika visi skalp koji mi je skinut u neizrecivim mukama?"
I tu se postavlja suprotnost sa samim Zagorom, isticanje njegove jedinstvenosti i veličine. Opet Nolittin prikriveni način stvaranja naše simpatije prema tom liku.
"Već sam dobio sva objašnjenja o tom strašnom događaju, Stevens... Onaj koji ga je bio izazvao sada je već mrtav, a pleme Munsee sada žive u miru, ako to već nisi do sada znao."
"Da...ali ja više ne živim u miru! Slike iz tog masakra proživljavam u svojim košmarima skoro svako veče a sami pogled na moje lice je dovoljan da stalno povećavam svoju želju za osvetom"
Deo "Slike iz tog masakra proživljavam u svojim košmarima skoro svako veče" ima pravo da kaže i sami Zagor, obojica su produkt košmara svoje prošlosti. Samo što je mladi Wilding posle čina osvete došao do čina pokajanja i iskupljenja, dok je Ben Stevens izjeden svojim gnevom. I obojica su se nakon gorkog ukusa ljudskog čina mržnje nekako sjedinili sa prirodom, koja u serijalu predstavlja beg od izopačenog ljudskog društva (Darkwoodska šuma/Orlovi).Ali mala razlika u uticaju svirepe smrti voljenih na njihovu psihu ih je postavila jednog nasuprot drugom, u samoubilačkoj borbi koja je morala da završi nečijom smrću. Naravno, kako to obično u fikciji biva, prosvećenje pobeđuje ogorčenost. Ali Nolitta ne dopušta da prva Stevensova smrt prođe tek tako: nakon što je suočen sa čistim primerom ljudskog morala i nepobitnošću trijunfa istoga nad njegovim delima on se uzda da će ga priroda opet prigrliti i spasiti totalnog ludila njegovog unutrašnjeg konflikta. No sjedinjenje je ovaj put na sebičnoj, slepoj bazi, traži onoliko koliko priroda ne može da ponudi isto kao što nikakvo sažaljenje nije bilo u stanju da ogorčenom čoveku ponudi pomilovanje od strane morala i pravde. Mislim, naravno, na pokušaj da pređe liticu (par metara dužine unutrašnjeg ponora) i dosegne spasenje. Veličanstvena priroda tu pada pod težinom ljudskog nesavršenstva.
Prava Nolittanska klasična čarolija
Naslovnice i crtež uopšte su besprekorni
Коментари
Постави коментар