"Ovi dole su sigurno samo mladi ratnici Cayuga koji bi
malo da se prave važni i možeš se kladiti
da će jedan moj ratni poklik biti dovoljan da se razbeže kao
zečevi"
"...ali par sekudi kasnije Zagor gorko zaključuje da nije
postigao željeni efekat..."
"Ne razumem...reklo bi se da se one Cayuge uopšte ne
boje Duha sa Sekirom!"
Veo oko "kralja Maxmagnusa" počinje da pada,
stvarnost oko njega je sve samo ne lepa: vlada nered, pomanjkanje
autoriteta,prepozna se apsurd sopstvene iluzije. Narod ne samo da nije poslušan
nego srlja napred sa kukama i motikama. Tron nije dovoljno visoko, spušten je
na smrtničke visine, na one gde je meso ranjivo a gde je legendarna sekira samo
oblutak na trulom drvetu, štit misterije pada u štit kočija karavana. Divinski
entitet je deli prašinu sa smrtnicima, izjednačuje se njihovom ranjivom
suštinom (čak nije ni jedini dobar strelac u grupi), a skače poput malog deteta
kada ga farsa debelog meksikanca izvlači iz samrtnog obruča i vraća u divinske
slatke vode ponosa ("Ne zaboravite šta sam vam rekao"..."poslušaćemo
tvoj savet Zagore")
No gorka pilula koju je progutao tog popodneva ostavlja
ružan ukus u grlu zbog mogućnosti pomanjkanja strahopoštovanja na globalnom
nivou, i to mu se potvrđuje kada shvata da jaki glas bubnja dopire onoliko
daleko koliko i ratni krik. Glas Duha sa Sekirom se daleko čuje, ali ga niko ne
sluša.
Ali, nije jedino autoritet srušen. Zagorov poraz na kojem
naslov prvog čitaočevog kontakta sa epizodom tih davnih 60-ih godina toliko
insistira nije samo fizički poraz ili povreda ega. Čin poniženja ide mnogo,
mnogo dublje, i mnogo globalnije je poruke.
"Nikad neću zaboraviti ovaj strašan dan, pa makar živeo
hiljadu godina!"
Klečanje pred varalicom, ožiljak na telu boga izazvan
podrugljivom ženskom rukom...Očigledne opsege opisanog i prikazanog nema
potrebe navoditi. Sve to se oseti pri svakom čitateljskom kontaktu sa tim
kaiševima, bilo prvom bilo poslednjem. Ono šta treba istaći je da naratoreva
pažnja nije bila toliko Zagorov ponos koliko opšta slika njegovog sveta.
Reakcija indijanaca na ishod bitke dvojice divova nije reakcija bivših podanika nego
oslobođenih robova.
Darkwood početnih godina nije bilo bure baruta koje može već
koje želi da eksplodira. Već smo videli u prethodnih 14 albuma, a bogami i
otprilike toliko sledećih da poveznica između indijanskih plemena i Zagora nije
poštovanje nego strahopoštovanje. On je jedini koji idealizuje mir i suživot
više rasa, a ideja je suluda pri samoj pomisli da čitalac 60-ih godina nije
uopšte znao razloge postojanja tih ideala. Zagor priča je bio mnogo godina posle
u striscia izdanju. Dakle, umesto hladnih glava kojima je svejedno ko će se
pokazati njihovim duhovnim poglavarom, u indijanskom narodu je prisutan usklik
čistog zadovoljstva kada je mirotvorac pao nejačak na kolena, a pobornik rata
(vođa koji je postao vođom pre svega prepoznavanjem ambicija naroda...tome nas
malo i istorija uči) onaj pred kim "tiranin" kleči. Pogledajte samo te osmehe...To su psi pušteni
sa uzice. Darkwood sada može da bukne.
Duh sa sekirom je samo individua, u njegovom odsustvu
Darkwood postaje bolesno, izopačeno mesto. Njegovo zbacivanje veselo odjekuje
šumskim vetrom, a atmosfera juče idiličnog mesta već počinje da širi miris
sutrašnjeg baruta i krvi. Ideal mira je samo Zagorov, on se suprotstavlja celom
univerzumu, sprečava prirodan tok ljudskog prokletstva. Tek kasnije taj ideal
počinje da se prima i kod ostalih plemena, ali sada...to je samo kap slatke
vode u slanom okeanu. Ništica koliko postojana i neizbrisiva toliko i neizbežno
sitna.
Zagorovom psihom Nolitta se bavi konkretnije mnogo godina
posle u Supermikeu. Sada je narativni centar bio sami Darkwood i prikaz
ranjivosti njegovog utopijskog balansa te apsurdu u slici Zagorove neranjivosti
i sna kojem stremi.
Коментари
Постави коментар