Toliko kratka priča, a toliko ubitačna. Svaka njena strana svedoči autorskom umetničkom doživljaju, I nosi da li čistu umetničku lepotu, da li moralnu poruku ili momenat koji nas zateče.
“Dolaziš izdaleka kada ne znaš za zakone u ovoj šumi. Jedino to te poštedelo od mog besa. Usudio si se udariti Zagora, Duha sa Sekirom.”
Zagorove reči nisu imale nikakvog učinla na tajanstvenog ratnika. U potpunoj tišini, mirno je izvukao novu strelicu, nategao luk i pomno naciljao...
Skalpova mu! Stani! Stavljaš na veliko iskušenje Zagorovo strpljenje!”
Mnogo stvari mi se vrtilo glavom dok sam po ne znam koji put čitao ovu epizodu - od celog niza jakih imena koji su pisali priče Duha sa Sekirom (Boselli, Burattini, Toninelli, Sclavi, Pellizzari, Rauch, Capone, Mignacco...) upravo je Sclavi pogodio onu pravu Nolittansku žicu besedništva, jednu od mnogih ali svakako najefektniju. Zagorovu aroganciju, egocentričnost, kraljev kompleks. Prepoznao je taj momenat i igrao se s njime, u tolikoj meri da me nije zaobišao utisak da se ustvari sprda sa likom. No, pitanja „da li možda...“ ili „zašto“ su nebitni. Taj iritantno bahati Zagorov stav rezultirao je statusom pečata njegovog profila koji će ga izdvojiti iz jednolične slike savršenog junaka bez mane i straha kako se inače zna dešavati kod ostalih naslovnih likova(šta se ne može reći za npr. savršeno dosadnog Zagora Bosellija i Burattinija) koliko god da su se njihovi autori potrudili da im udahnu poseban karakter.
U ovom slučaju, naslovnih junaka su dvojica.
„Vuk Samotnjak nema prijatelja ni saveznika. Ni na koga ne može računati. Naći će samo mržnju na svom putu“.
S koje god strane da okreneš, suvišan je bilo kakav opis upečatljivog Samotnjakovog ponašanja. Dovoljno je reći da je Sclavi celu prvu svesku posvetio sukobu Gospodara Darkwooda i ogorčenog indijanca u narativno-psihološkom štihu. Zagorovo glasno samouzdizanje i Samotnjakovo ćutanje (pogledaj citat gore) su konstantni opozit, tupavo šamaranje, što fizički što „verbalno“, dva različita tipa tvrdoglavaca u kojem se njihove osobine iskarikiraju do besvesti, kako u sveopštoj slici iz perspektive čitaoca tako i u samim reakcijama jednog od njih na stav ovog drugog. I tako skoro cela prva sveska. Sukob koji nastaje pri golom susretu, bez ikakvog smisla i svrhe. Desili se na istom mestu u isto vreme, i samo tako nastaje haos, sa različitostima u karakteru i principima kao jedinim uzročnikom.
“ Bol je moj saputnik...bol u duši i u telu...a izvor sveg mog bola je beli čovek kojem sam se zakleo na večnu mržnju“
Tek pred kraj prve sveske, Warrenovo ubacivanje je samo deus ex machina, naslućuje se prisustvo konflikta rasističke prirode (iako se Zagoru od početka ne može verovati zbog boje kože), tako čestog u serijalu ali nikada suvišnog: trebao sam već naučiti da beli pas nikada ne grize drugog belog psa. Tada priča dobija sasvim nove okvire. Sa čiste psihološke slike prelazimo na karakterizaciju likova na rasnoj/nacionalističkoj bazi . Sve bi to bilo fiktivno bezbolno da Sclavi u temu nije nametnuo još par istina, pitanja koja će čitalac sam sebi postaviti. Na primer, kako objasniti očigledno svrsishodnu situaciju gde vuk samotnjak napada Vuka Samotnjaka (kontradiktorno njegovoj goresponeutoj filozofiji o dva bela psa)? „Bio si gladan kao i ja. A sada će tvoje meso nahraniti mene.“ ? Sclavi nije tip pisca koji nasumično piše svoje slovo. Setićemo se da je on kralj što se tiče životne filozofije, simbolike i skrivenih poruka, pa nas analiza njegovog dela može odvesti veoma duboko, a nikada previše. „Glad“ koja je navela brata da skoči na brata, gubi svoj prosti oblik kada je stavimo uz rečenicu“Priroda nas je nahuškala jednog na drugog“ jer sama priroda je ustvari odraz psihološke i moralne slike aktera priča ili, kako sveznajući Manitu-Sclavi objašnjava:
„Skalpova mu ne sećam se ovakve hladnoće u Darkwoodu. Kao da se i priroda naljutila“
„Da. Led iz srca ljudi penje se u nebo i Manitu ga vraća na zemlju u obilku snega.“
Dakle, priroda u ovoj priči, kada sve okreneš i pokušaš da definišeš u dve reči, je ustvari ljudska priroda (mržnja, krvožednost, pohlepa, arogancija, surovost, čista zloba i sl.) i takav vid simbolike je tipičan za italijane. Psihološka slika čoveka u njihovoj literaturi uvek je prikazana bukvalnijom slikom svega oko njega, u ovom slučaju Sclavi se izrazio zelenilom kao čestim podijumom Zagorovih priča. A ono je sada belo, hladno, neprijateljsko i surovo.
A onda, sva ta zloba dobija konkretan -neprijatno uobičajen- uzročnik: „Pohlepa i zlato su izvor sveg zla kod belih ljudi.“ . Možda sve to zvuči banalno, ali na početku devetnaestog veka to je bila činjenica, pogotovo po pitanju Amerike tog doba. Danas ista takva fraza jednako snažno važi, samo koristi malo komplikovaniji rečnik i Sclavi je toga svestan. Ko misli suprotno neka otvori bilo koju svesku Dylana Doga i uveri se da njegov tvorac šamara moderni način života, i sistem koji njime rukovodi, na razne načine. Kao potvrdu Samotnjakovih reči dobijamo totalnu metamorfozu doktora Pottera: Taj čovek je stalno govorio ’zlato’...Znaš da sam život posvetio u pomaganju drugima u ovoj zabiti. Nisam znao šta znači reč pohlepa dok nisam čuo Warrena kako stalno ponavlja ’zlato’, ’zlato’. Izgubio sam glavu...“
Tu je i čuveni Krug Života, čiji centar nije postojan ako život izgubi svoj smisao I svrhu u proživljavanju svakodnevnice uz prijatne I neprijatne stvari koje može da izazove porodica, ognjište I život u zajednici. Samotnjakov krug života je nestao, izbrisan motivom osvete I stanjem ogorčenog oca I supruga, kao i razočarenjem u život i ljude, pa i pravu univerzalnu pravdu. „Znam šta je suđenje. Ali Warren i njegovi nisu sudili mojoj ženi i sinu...A ni vojnici ne sude mom narodu“ . Sclavijev cilj je možda i bio u ukazivanju na brojne istorijske (a i aktuelne) nepravde koje se dešavaju kada jača nacija tlači slabiju samo zato što joj se može, bez da postavlja sama sebi moralna i etička pitanja. Celom pričom vladaju reči poput pohlepe i mržnje. Možda mu je to i bio cilj, ali sumnjam. Sretan završetak navodi da nije, jer je Vuk Samotnjak dobio svoju pravdu, krvniku je presuđeno od strane njegove sopstvene rase. Njegov usamljenički put više nije samo hod stazom ka nebeskim pašnjacima (samoubistvo) već povratak zajednici, povratak smislu.
Priča za sva vremena!
Коментари
Постави коментар