Vekovnici Integral 2 "Prah i pepeo"

RANI JADI

Nakon sveg tog ludila preteranog analiziranja, raščlanjivanja, teoretisanja, dedukcije i svih ostalih tobože-intelektualnih đavola na koje me je mlađanog napujdala sadržajnost "Rekvijema" (KLIK!), ono što je usledilo mi nameće samo jedno pitanje: šta je bilo teže?

Da objasnim: nekada davno u jednom lepom gradu, iza sedam kuća i sedam zgrada, nakon sedam roštilja i sedam papričica, sedam polica stripova i sedam polica knjiga, puče misao čoveka silinom topuza. Stegla ga lancima i katancima. Stegla, uteći mu ne da. Ideja...

Ili je to, pak, bio inat. Možda je čovek umesto papričica konzumirao svesku Sandmana sa reinterpretacijom  grčkog, nordijskog, egipatskog, indijskog ili bilo-čijeg-samo-ne-našeg mita, na šta je inat lupio koščatom rukom o sto i uzviknuo „Nije ni Srbija šaka pirinča!“ Samo Bog i Marko (onaj visoki... odnosno, onaj čupavi... ma, Stojanović, bre!) znaju šta i kako je zaista bilo, pa ćemo se ipak držati verzije sa idejom. Zvuči plemenitije i uzvišenije, a bogami i više paše slovu koje sad ide na papir, a ne na obični blog. Ideja, dakle. Ideja je bila da sve one lepote iz naše bogate riznice narodnih predanja, posebno bajki i mitova, kroje poseban narativni univerzum koji će svojim šarmom parirati svim već daleko popularnijim izdancima svetske baštine koje možemo naći otprilike u svim oblicima popularne fikcije. E, sad, ideja je lepa, ali je treba konkretizovati. Već zamišljam Marka kako grca pod vrtlogom imena kao što su vodenjaci, rusalke, suđenice, psoglavi, todorci, baba jaga, vile, ale, tamni vilajet, hromi starac, vampiri, gumna, Baš-Čelik, divljan i čardak ni na nebu ni na zemlji te kako sedam dana i sedam noći pokušava da sazda svet na kojem među svima njima ima neka tajna veza... za sve nas.  Tada, u gluvo doba sedme noći, tako se po Leskovcu pripoveda, veza se desila. Uskrsao je Marka Kraljevića, od vampira i psoglava napravio dva suprotstavljena podzemna klana, osmislio odiseju-narativnu vodilju, dodao stotine pozadinskih slojeva, napravio prostor za sva mitološka bića i toponime, oblikovao u glavi ili na papiru kompletan serijal odnosno ono na šta bi serijal trebao da liči. Ideja je izvajana u nešto veličanstveno, vredno svake kapi znoja, krvi i tinte. 

Tada sledi onaj gadni zadatak – spakovati jednu sveščicu od nezahvalnih pedeset strana u kojima se mora ukazati na veličanstvenost koja nakon te prve sveske sledi, ali u kojima devedeset posto nabrojanog jednostavno ne može da se ugura bez razornih posledica po kvalitet priče. A sama priča mora da bude istovremeno kvalitetna i razbibrižna, zapetljana i tečna, dovoljno misteriozna da zagolica znatiželju ali i do te mere razotkrivajuća i autokonkluzivna da se neki apetiti zadovolje. Sve to, a i mnogo više, da bismo mi, surova deca Bonellija, serijal čiji ritam neće biti devedeset strana mesečno već francuskih pedeset godišnje ocenili „vrednim da mu se da šansa“ i dali pokondireni blagoslov da se desi Broj Dva nakon kojeg ćemo „još da vidimo“. I šta Stojanović čini? Iz celog bućkuriša pred Marka i Čena postavlja samo vampire, i to vampire u poznatijoj i komercijalnoj ušminkanoj umesto u maljavoj srpskoj formi i oko njih ostavlja toliko prostora da pripovest može da diše, razvija se i kovitla u svom punom sjaju. Sve ostalo „ono naše“ niti najavljuje. Rezultat? Broj Jedan koji je sam po sebi jedan zatvoren krug, bečka avantura/fantasy/horror sa više paralelnih naracija, sto slojeva i simbola, impresivnim razvijanjem glavnih i sekundarnih likova, majstorskim vođenjem fabule do same završnice i, od „onog našeg“, „samo“ Markom Kraljevićem po treći put među Srbima te kratku, ali slatku origin posetu krvavoj epizodi istorije našeg naroda. Od svega toga šta se Stojanoviću vrzmalo po glavi, stavio je tako malo. Odreći se šepurenja nad svime ostalim šta mu je na um palo, sve svesti samo na posrbljenog Solomona Kejna kako se po belom svetu kida sa vampirima, a pred očima Njeno Visočanstvo Ideja bledo bleji... Mora da je veoma, veoma bolelo. Jer time ne samo da je odložio sopstvenu katarzu, nego je sad postavio neke neplanirane stubove: „Rekvijem“ je obećao određene žanrovske i dinamičke pečate Vekovnika i čista tržišna logika nalaže da će pod tim pečatima da se nastavi. Ali, izem ti logiku kod čoveka koji u ovaj projekat ne ide glavom... nego srcem. 

Nadovezuju se „Pseći životi“ direktno na čuveni Broj Jedan, ali će nam više delovati kao predah, digresija, fascinantna varijacija. Ne prate njegovu nabijenost, dinamiku, intrigantnost, teskobe, igranje paralelnim naracijama i ostale divote avanturističkog stripa. Imaju svoj svoj sopstveni ton, sopstveni ukus. Ako se u našim glavama i bio obrazovao obrazac, prhnuo je nebu pod oblake. Nismo više na ulicama geografski i vremenski precizno smeštenog mesta poput Beča, nego negde onostran znanog vremena i prostora. Ako nam je početni in media res i obećao adrenalinsku akciju iz Broja Jedan, brzo ćemo se prebaciti na četiri lika koji jednostavno sede i pričaju jedan drugom priče. A sa prizemnog istorijsko-fiktivnog zagnjurismo u opojno mitološko i lepršavo bajkovito. Kome nije srce zaigralo kad je štene krenulo u podvig preko „sedam gora, sedam mora“, kad je mesec na njegovo pitanje počeo sam sebe da zanavek izjeda ili je reka misleći se stala da grabi napred? Koga na imena poput Grošnik, hromi starac ili azap nije preplavila jeza davnina? Kao što rekoh, smena četiri skaske dok glavni likovi ne rade ništa će možda ličiti na digresiju serijala, ali one to nisu. Nema u Vekovnicima digresije. One su Marko koji je sebi dao oduška i počeo da se šepuri. One su definicija Vekovnika, zbivanja koja njihov pripovedni opseg šire tematski, emotivno, stilski i žanrovski do u beskraj.  

Kad smo već kod digresije, dozvolite mi...

Bacimo načas pogled na spomenute „Pseće živote“. Grošnikova bajka o postanku psoglava je istovremeno i teška i lepršava posveta negdašnjim basnama u kojoj ceo svet personifikovan i mistifikovan pleše oko centralnog lika kako bi njegov mali veliki podvig dobio na epskoj bitnosti. Aleksićeve i Čelanovićeve table su jednostavne, žive, prelepe, emotivne, bukvarske, stilski savršene. Kao i svaka basna, ona je kadra da te nasmeje, uvuče u sebe te zaintrigira, a bogami i krvavim (bes)krajem naježi. Pripovest Marka Kraljevića o najgoroj stvari koju je napravio deluje kao mistična međuigra njegovom deseteračkom opusu (aplauz Sotirovskom i Grbiću), minijatura-skretnica sa epa u jezu religioznog prizvuka koja te primora da nakon nje zastaneš na trenutak i dobrano se zamisliš uprkos maltene narkomanskoj potrebi da čitaš dalje, baš kao i basna pre nje. Obe nam pokazuju koliko Stojanović voli da se sa čitaocem igra mačke i miša: nametnuće iluziju lagane, mozak-na-pašu priče te će nas kao šakom u bubrege zateturati teškim i turobnim krajem koji, na kraju krajeva, kraj nije. Na to je dinamična manga legla kao hladna voda na krmeljave oči. Čenova pripovest o tobože samurajskim korenima se guta stranica za stranicom. Monološke didaskalije i tipski fantastičan crtež održavaju konstantnu težinsku napetost horor ugođaja, ali razrogačeno oko ipak vazda leti dalje, umiveno kako vizuelnim žanrovskim skokom tako i tipskom dinamičnošću sadržaja tabli (kapa dole, Izgareviću). A, bogami, i stojanovićevskim izvrtanjem fokusa pripovedanja sa jednog na drugog lika, baš kao što je već s podsmehom činio kroz celi „Rekvijem“ ( već vam tupeh o tome ), i ipak stavljajući tri tačke koje će tek u ovom integralu da dosegnu razrešenje. Razrešenje Stojanove priče je nešto šta, s druge strane, ne znamo ni da li nam sleduje, a ni da li da ga iskamo. Čovek (ili pojava? Šta nam to mutiš, Marko?) koji je svojom pričom opalio šamar svim ostalim pričama i uz to sebe uzdigao u nešto onostran svesti, povesti i pripovesti, nepodjarmljeno ičim što postoji ili što postojanje podjarmljuje. Na stranu fabularna trivija da je vaskrsao Vuka kako bi doživeo epsko breme Kosovskog boja i vekovima ostao upamćen kao izdajnik i klica viševekovnog ropstva. To samo po sebi jeste dovoljno moćno unutar okvira „Pasjih života“, pa i poenta diskursom o tome čemu prava priča zapravo služi daje celoj epizodi gejmenovsku poruku o tome kako je Pripovedanje nešto šta nadživljava i nadilazi samo sebe, kako „suština priče nije u samoj priči već u svrsi kojoj služi i koliko je uspešno obavlja, u dejstvu koje ima na svog slušaoca, u utisku koji ostavlja“. Stojanović je, veoma netipično za njega, na toj 111. stranici prethodnog integrala bio dovoljno transparentan da bi svako raščlanjivanje palo na golo parafraziranje već sasvim lepo rečenoga. Početak, razrada, rečeno, nerečeno, kraj, sve je to savršeno nebitno, ako se priča koprca sama sa sobom i ne ostavlja odjeke. Mislim, mi znamo da je svaka od tri prethodne priče itekako bitna. One su stubovi svega i svakoga šta videsmo i šta ćemo tek da vidimo. Postanak rase Psoglava, začetak Markovog prokletstva beskrajnog života, zavir u epizodu Čenovog žitja koja mu je, kako videsmo u ovom integralu, nanela duboke rane... Sve naizgled usput, ali po nas koji samo što smo se latili ovog stripovskog putešestvija bejahu ove priče nešto suštinsko. Ipak, lepršavost i fantazioznost koje kite fabulu svake od ove dragocene četiri priče su se ticali  samih priča, njihov uticaj po narativnu prirodu univerzuma Vekovnika je trebao da bude samo ukrasne prirode, nikako definicijske ili oblikovne. Barem se pod takvim utiskom “Pseći životi” čitaju. Sve je to neki bila-jednom-jedna period i prostorno posebna, izolovana i nepripadajuća narativna dimenzija upravo zbog živog aspekta davnina i bajkovitosti. 

A onda, u aspektu nekog narativnog sad i u formatu prizemnog avantura/fantazy/horror žanra kakvim smo Vekovnike krstili, masivna vrata se uplašiše pripovedača i posrnuše. Gde to bajka staje, a gde prizemno počinje?

Najlepša bajko, oče I majko

Više je ovo od banalne reference na lepu reč i gvozdena vrata. Ako ćemo na trenutak da se sladimo spoznajom da već dobro poznajemo Stojanovića (ala grešimo!), dosetićemo se da je možda dovoljno prekopamo samu priču koju čitamo u potrazi za odgovorima, te ćemo da nam sine da vrata nisu jedina „neživa“ živa stvar na koju nabasasmo. Beše tamo neki mesec koji sam sebe jede jer ne može da smisli rešenje problema, reka koja sebi za to isto prebacuje pa stalno grabi dalje, plamen koji se kikoće i pripoveda o Bogu, i to sve beše u nekoj bajci koju bajkom krstismo jer bajci nalikuje. Ali, onog časa kada se takva tipska personfikacija desila u realističnijem svetu van četiri skaske (odnosno kada se vrata uplašiše i posrnuše), bajkovito preuzima poziciju i u glavnoj naraciji serijala i automatski joj proširuje opsege. Marko Stojanović od Vekovnika tada tvori svet koji odbacuje sve žanrovske lance i koji se umesto ustoličenim granicama tipskog pisanja povinuje Njenom Veličanstvu Priči i dosegu autorove mašte. A, čisto da bi bio siguran da će čitalac da skapira značenje te sličice sa vratima, dodaće još nekoliko tabli gde mrski Stojan pričom preti moru – čije personifikovanje ne redifiniše samo neku tamo tamnicu nego ceo svet - da ga ne proguta dok hoda preko njega. Čitalac će možda isprve da shvati, najverovatnije neće... garantovano neće ni osetiti da je i došlo do preseka, iako je serijal evoluirao u nešto sasvim drugačije, nepredvidljivije i sopstvenije. U šta tačno?

Pa, u Priču lišenu granica, šablona i tipologije, scenografiju koja sadrži sve prethodno, ali je toliko proširilo svoje kapacitete da je kadro da prigrli i vrli opojni svet srpske folklorne fantastike, te čovek prosto više ne zna šta sve može da očekuje, koliko god da na tu temu uvodne dve table “Psećih života” čačkaju mečku. Mnogo je toga rečeno, svako poglavlje je konkluzivnog tipa, ali svi osećamo da „onog što se prećutalo“ ima daleko više i da se serijal hvata ne samo onog jednog pravca koji se “Rekvijemom” pretpostavlja, nego stavlja opciju gomile – ma, bezbroja! – potencijalnih pravaca čija je destinacija samo Stojanoviću znana. Na čitaocu je da se uzda u njega i prati ga dok ore drumova. Ume ta mrcina među slovoradnicima sa ralom i volovima.

“Prah i pepeo” je dokaz toga. Nakon celog integrala prožetog nabijenim i napetim krešendom elemenata željnih “preteranog analiziranja, raščlanjivanja, teoretisanja, dedukcije i svih ostalih tobože-intelektualnih đavola”, “Prah i pepeo” se čita kao nagradni rajski akord razrešenja u vidu čistokrvne avanture koja se bez problema guta od korice do korice. Za promenu, jašta, slažem se. Prikazuje taj tek definisani fantazmogorijski svet Vekovnika u svojoj najčistijoj i najstabilnijoj formi, taman na vreme da se svim narativnim uporištima i likovima iz prethodnog integrala otvore nove dveri: dobićemo dublji zavir u svet Psoglava, njihovo podzemno kraljevstvo i sukob sa neprebrojnima, prepoznaćemo Vatru i spoznati da je njena uloga veća nego što smo u “Psećim životima” mogli da naslutimo, odmerićemo težinu topuza Gvozdenog Čoveka, prelistaćemo nastavak Čenovog žitja, bacićemo prvu fleku na belo odelo vampira Demijana i čička mu Mercera, te načuti nešto o nekoj odabranoj eliti “dvanaestorice” i, što je najvažnije, vratiti se na odiseji s onom čuvenom mapom iz “Rekvijema” uz izgradnju jezivog prijateljskog odnosa između Marka Kraljevića i Čena. Sve načeto tera napred, bez posustajanja, dok ono nešto novo dobijamo taman u tolikim porcijama da ga s lakoćom pripajamo sveopštoj slici. A slika, baš kao i naracija, nalazi postojanost i ujednačenost kroz samo jedno, ali vaistinu leteće pero Milorada “Čudesnog oružja” Vicanovića Maze. Navodnicima ne aludiram samo na njegov i Nolanov serijal “Wunderwaffen” nego sumiram i jednu od onih fraza koje su do te mere krcati sinonimnim epitetima poput “spretan”, “virtuozan”, “majstorski”  da mogu da zvuče kao banalni niz komplimenata koji postoji samo redanja komplimenata radi, koliko god da mu ama baš svaki od njih zaista možemo pripisati. Njegove table, i grafička koherentnost međusobno teško spojivih elemenata različitih žanrova koji se na njima nalaze, zaista govore sami sa sebe. A ako je samo pola onoga što se o njegovom letećem peru među Francima i Laktašanima pripoveda, Maza je oba poglavlja ovog integrala zgotovio između jutarnje kafe i ručka. Brz je, đavolski je brz! Da sudim po golom radu – čistoći i preciznosti poteza kistom, profesionalno izvršenom rasporedu kadrova i perspektiva, anatomskom savršenstvu i generalno funkcionalnosti vida naracije – ni u ludilu to ne bih posmislio. Elem, ta grafička jednoobraznost nakon smena različitih crtačkih stilova je na Stojanovićev pripovedni smiraj i transparetnost legao kao kec na desetku. 

Ipak, nemojte pogrešno da me shvatite i pomislite kako vam “Prah i pepeo” prodajem pod laku literaturu. Ne, ne, Bože me sakloni! Stojanović se nije odrekao svojih tropa. Preseca se glavna narativna linija i onom paralelnom u oba poglavlja. U prvom poglavlju, ona je lokaciono, vremenski i atmosferom jasno diferencirana od glavne naracije, te smo kadri da primetimo skok uprkos tome što crtač ostaje isti i bez problema pratimo obe. U drugom poglavlju je smena daleko jasnija: paralelnu naraciju crta Daniel Atanasov i u manga-stilu nastavlja Čenovo žitje iz “Pasjih života”. Stojanovićev tekst i dalje kipi od  masnoće proznog parafraziranja naših epskih pojanja, ne odoleva prilici da se igra rečimai i bogat je humorom, filosofskim prizvukom, književnim referencama i pre svega generalnim utiskom davnina. Nije generički odrađen u modernom štihu i prisiljava čitaoca na sporije, koncentrisanije čitanje. A, iako se, ponavljam, guta od korice do korice, preletanje iz stranice u stranicu je faktički nemoguće i jer sadrže mnogo konaca za hvatanje – da li već spomenute likove ili brojne reference i citate s kojima bih mogao da se pozabavim i navedem ih, ali mi je ovaj put draže da prepustim čitaocu zadovoljstvo njihovog otkrivanja pošto razumevanje istih neće uticati na razumevanje same fabule. Sad, koliko će ljudi morati da “izgugla” Fausta, a koliko njih Psoglava, Gvozdenog čoveka i ostale izdanke naše baštine je par opanaka u kojima ne želim da presuđujem. Ali cenim što je Stojanović lupio šakom od sto, i što je usmerio fokus ka riznici naše mitologije. To je ona strana patriotizma prema kojoj se sve ređe okrećemo, zastava čije boje nisu preuzaludne da bi bile stvarne, nego su kadre da teše, greju i hrane. Isto dovodi do onog vida čitalačke katarze koja je poslednje tri-četiri decenije srpskog strip-izdavaštva bila presudna u čitaočevom potpunom utapanju u delo: reč je o nostalgiji. Ko kaže da će da se ukazuje samo pri pogledu na žutu traku? Čitao si ti i bukvare, sinko! Elem, ovaj integral je na narativnom, grafičkom, intelektualnom i emotivnom nivou kadar da ponudi buljuk zadovoljstava. Da bi se upotpunosti shvatila njegova pozicija u serijalu, neophodno je da se shvati taj kraj “Pasjih života", kao što su “Pasji životi” neophodni da se shvati “Prah i pepeo”. Jedno je nadogradnja drugog. Jedno je uspon stazom, a drugo ona slatka ravnica nakon uspona. Jednostavno ne idu jedno bez drugoga.

Stoga je sada, kada smo herojski prešli ovu prvu deonicu puta, i kada smo svakom koraku definisali svrhu, primereno je da se vratim prvobitnom pitanju: šta ti beše teže, Marko? Imati tu veliku sliku u glavi, ali se odreći skoro svega zarad plodonosnog početka ili skrenuti naglo ka slici u nastavku, rizikujući time razočarenje čitalaca koji su u svojim glavama skrojili nešto sasvim drugačije? Znam samo da smo trenutno došli u fazi katarze i mi čitaoci, a bogami i ti, i da je od ovog trenutka u Vekovnicima sve moguće. Ko je čitao “Bajku i druge istine” i “Duhove u boci" zna o čemu pričam.

Ovaj tekst je objavljen kao dodatak albumu Vekovnici "Prah i pepeo" (Integralno izdanje br.2)