"Nekada ih svet nije smatrao najvećim superherojima. Nekada svet nije ni znao šta je to superheroj. Ovo je priča o tom vremenu, o tome kako se sedam vrlo različitih junaka udružilo da bi se suprotstavilo jednom mračnom bogu, i kako su postali nešto više.
Ovo je priča o tome kako je nastala LIGA PRAVDE." (Darkwood)
Sve se nekako namestilo kako treba: Darkwoodova Marvel hronologija je na samo par naslova do dovršavanja, film Justice League na CGI steroidima samo što nije stigao na bioskopska platna (svi ga jedva čekamo i niko od nas od njega ne očekuje ništa), naša strip-scena već neko vreme gazi i mimo italijanskih naslova (mili su oni meni, ali red je da poskidamo zazirke), a apetit za američkim superherojima se samo pojačava.
Ovaj New 52 restart Lige Pravde nije poput ostalih DC naslova iz Darkwood kuhinje. Iako ga nalazimo u formi grafičke novele, funkcioniše upravo kao spoj nekoliko mesečnih svesaka koje, za razliku od istovetnih knjiga "Građanski rat", "Stvorenje iz Močvare" i ostalih naslova, pročitamo stvarno u jednom dahu. Nijedno od šest poglavlja se ne prekida zadovoljavajući neki od narativnih elemenata, već sa opakim cliffhangerima koji održavaju napetost radnje do samog kraja. Ne znam kakav utisak je ovih šest svesaka moglo da ostavi na američke čitaoce kad su ih "guštali" u mesečnim razmacima (verovatno je bilo kidanja živaca, pošto se u prve tri ili četiri sveske radnja odlagala uvođenjem svakog člana Lige Pravde posebno, opširnom demonstacijom njegovih sposobnosti i PAF! vidimo se za mesec dana) , ali one nas u ovakvom formatu časte fantastičnim čitalačkim iskustvom.
To, naravno, ako smo odgovarajućeg raspoloženja za ovaj vid literature. Jer, na kraju krajeva, posredi je letnji akcioni blockbuster krcat one-linerima i masivnim eksplozijama bez preduboke studije likova i kompleksne radnje na osnovu kojih ćeš pokrenuti neku konstruktivnu debatu po forumima, facebooku ili bilo gde drugo gde "zasednemo" sa drugovima stripašima. Ali, jedno je sigurno - dobra zabava nam je zagarantovana.
"Liga pravde: na početku" je vremenski smeštena 5 godina u prošlost, u pokušaju rekonstruisanja DC univerzuma nakon "Flashpoint-a" i upriličava susret "bogova među ljudima" usled vanzemaljske invazije koja mu ovde dođe izgovor za „razgovor“. Koncentracija Džefa Džonsa je uglavnom usmerena na predstavljanje članova lige, da bi sve ostalo funkcionisalo isključivo kao uzrok susreta i metod demonstracije moći svakog od njih, te cela priča rezultira scenarističkim plesom oko sedam masivnih ega koji silom prilika, radi dobrobiti čovečanstva, moraju svoje lično inaćenje gurnuti u drugi plan i spojiti se u jedinstvenu silu. Tako su Supermen i Akvamen mrgudni stranci na zemlji sa kraljevskim egom i zastrašujućim moćima, Zeleni Zrak pod uticajem kompleksa i infantilnom željom za dokazivanjem superiornosti među ostalim super-ljudima, Kiborg tinejdžer u egzistencijalnoj krizi koji još uvek pokušava da ukapira ko pije a ko plaća, Betmen teži da bude centar sveta, Čudesna Žena vremenski , socijalno i politički dezorijentisana (ali je zato dominira kada zgrabi mač i navali na rke-koke), a Munja pokušava da ostane normalan u celom tom bućkurišu. Koliko god da ovde zvučim podrugljivo, meni je ova interpretacija u stvari fino legla.
Kao što već rekoh, preduboke studije likova nema, ali zato imamo prezabavnu interakciju među njima. Doskočice koje razmenjuju Betmen i Zeleni zrak u prvom delu priče su prezabavne, njihov okršaj sa "vanzemaljcem iz Metropolisa" je prava zakuska za one fanove koji debatuju na temu "ko je najjači", Čudesna žena je prezabavna i prebrutalna femme fatale, Akvamen konačno postaje "kul" i vizuelno i karakterno, Kiborg dobija svoj origin story u kojoj tinejdžer koji po paradigmi "loše mesto u loše vreme" dobija te svoje "super"-moći i gubi identitet sportiste odnosno dosadašnje poimanje sebe, odakle nastupa egzistencijalna kriza: više ne zna ko je, šta je, koja je njegova svrha, čemu treba da teži, šta da očekuje od života itd. Njemu je posvećen baš dobar deo naracije i sjajno je tempiran sa ostatkom fabule. Ipak, ako mene pitate, odnos koji se kroz celu knjigu razvija između Betmena i Zelenog Zraka je ona jedna narativna crta koja drži i začinjava kompletan ritam.
Počelo je upravo sa njima dvojicom, potpunim strancima i egoističnim solistima koji su tokom priče od uzajamnog podrugivanja, nadigravanja i prepucavanja na temu "čiji je duži" ( a tu bih izdvojio presmešan dijalog u kanalizaciji) svoj odnos doveli do poente Lige : "ovo je veće od mene. Veće je i od tebe. Skloni se samom sebi s puta i fokusiraj se na ono šta je zaista bitno: na sve ostalo...moramo da budemo tim." I Betmen i Zeleni Zrak su pre svega sebe smatrali jedinim dostojnim timskog prestola ( Vanzemaljac iz Metropolisa nije ni dolazio u obzir ) na osnovu sopstvenih talenata i to su kroz celu knjigu iz petnih žila nastojali da dokažu i nametnu kod ostalih. Ali, ta finalna tačka prosvetljenja jedinom stvari koja je zaista bitna je momenat koji je stegao sve prste na pesnici i doveo Ligu do trijumfa. Sjajno izvedena interakcija i perfektno održana dinamika cele knjige samo preko njih dvojice, pošto su jedini narativni element koji traje i sazreva od korice do korice.
Jedina stvar koja u Ligi Pravde ne šteka je jednoličnost Supermena koji ovde nema ni grama svoje uobičajene inspirativnosti, harizme, vedrine (ne misleći time niti jedne sekunde na nekog tipa po imenu Kristofer Riv), pa ni karakterne definicije uopšte. On je stranac na zemlji, svemoćan, razdražljiv, strašan, maltene nepobediv... i to je otprilike to! Ipak, donekle ima smisla zbog tog vremenskog lokalizovanja radnje pet godina u prošlost kada društvo još uvek nije prihvatilo super-ljude i pokušava na sve načine da osujeti njihovo postojanje putem specijalnih odreda, medija, javnih demonstracija. Munja i Čudesna Žena uspevaju da zadrže svoj vid vedrine pored sveg tog progonskog stava javnosti, dok Betmen u tome nalazi samo hranu za svoju poslovičnu mrzovoljnost ("Nužno je"), ali Supermen je tuđin kojeg tretiraju kao tuđina te se na ovom svetu kao tuđin i oseća. On bije bitke za "nas", spasava živote, ali u odsustvu zahvalnosti društva on ostaje narogušen u senkama manje-više poput Betmena. S druge strane, lišen je centralizacije. Liga Pravde je ipak tim u čijem je grupnom prikazu Supermen vazda bio u prvom planu i glavna moralistička i harizmatična karika koja ih drži na okupu. Ovde ne. Ćutljiv je, u pozadini i rezervisan čak i kada je društvo na kraju prihvatilo superheroje.
To i jeste jedna od glavnih tema ove knjige. Ne radi se samo o tome da se sedam super-ega spoji u jedinstvenu i nezaustavljivu silu, već i o tome da društvo konačno prihvati super-ljude pod svoje i pokloni im poverenje. Finale te putanje je vrlo korektno izvedeno i kao finale priče kroz inspirativni rukopis pisca Dejvida Grejvsa koji pratimo kroz poslednju od šest svesaka.
Ali, ako Supermenova jednoličnost i ima svoje zašto (koje je moja apsolutno subjektivna pretpostavka), time se ne mogu pohvaliti Darksajd i njegova armija parademona. Parademoni su generičnai likovi za rke-koke koji, poput "glinenih" u Moćnim Rendžerima, odnosno postoje samo da bi Liga Pravde mogla u gotivnim pozama da razbija vilice i otkida udove bez previše izgovora...uz aktuelni propagandni zloća-koncept "bombaša samouobica". Darksajd /Tminostran ide korak dalje samo zahvaljujući fantastičnoj interpretaciji Džima Lija, ali kada to ostaviš po strani, posredi je glomazan lik sa retkom ali standardnom villain spikom, jači i moćniji od svakog člana Lige posebno ( "...samo ako se udružimo..." ) i, realno, definicijski sterilan i dosadan do bola. Postoje neke aluzije na nešto dublje iza zavese ("On (Supermen) je od vitalne važnosti za potragu za Darksajdovom kćerkom. Naš gospodar neće stati sve dok je pronađe!") što će se verovatno obrađivati u daljim sveskama New 52 univerzuma, ali ovde smo dobili tipičnog zloću koji samo izgleda sjajno i ništa više. Verovatno je cilj bio da se priča koncentriše samo na Ligi Pravde, sumnjam da bi se iko bunio da je "Početak" proširen za još jednu svesku i time se stvorio prostor za malo masnije izvođenje ovog kultnog lika DC univerzuma.
Ako priča i ima svojih nedorečenosti, crtež Džima Lija sve to baca u sfere apsolutno nebitnog i akcenat stavlja na adrenalinsku akciju. Svaki od članova Lige je imao svojih veličanstvenih pet minuta grafičke slave, a svaka tabla je već sama po sebi pravi vizuelni spektakl krcat prštećom dinamikom, detaljima i fantastičnim kadrovima. Česta je upotreba splash-tabli ili celostraničnih kadrova, svako malo se dene i koja slika koja se ubila za štampanje na majicu, a kolor ne samo da je dostojan Lijeve olovke i Vilijamsovog tuša, nego još uspeva da ga začini. Ko je čitao "Betmen: Muk" u Darkwoodovom izdanju, za o čemu pričam. Ko ne zna, ispod teksta će naći Darkwoodov zavir u početni deo knjige.
Na kraju, ostaje da ponovim da je u svetu stripa "Liga Pravde: na početku" pravi letnji akcioni spektakl. Ništa manje, ništa više. Vrlo zgodna i pitka "mozak na pašu" literatura bez prevelikih dubioza, nakrkana akcijom, odličnim usputnim dijalozima među glavnim likovima, maestralnim crtežom i spakovana u sjajno izdanje pod žigom izdavačke kuće Darkwood. Ako ništa, barem da se u biokopu napraviš faca i nakon projekcije kažeš "strip je bio bolji" :)
Ocena: 7,5
Kao što već rekoh, preduboke studije likova nema, ali zato imamo prezabavnu interakciju među njima. Doskočice koje razmenjuju Betmen i Zeleni zrak u prvom delu priče su prezabavne, njihov okršaj sa "vanzemaljcem iz Metropolisa" je prava zakuska za one fanove koji debatuju na temu "ko je najjači", Čudesna žena je prezabavna i prebrutalna femme fatale, Akvamen konačno postaje "kul" i vizuelno i karakterno, Kiborg dobija svoj origin story u kojoj tinejdžer koji po paradigmi "loše mesto u loše vreme" dobija te svoje "super"-moći i gubi identitet sportiste odnosno dosadašnje poimanje sebe, odakle nastupa egzistencijalna kriza: više ne zna ko je, šta je, koja je njegova svrha, čemu treba da teži, šta da očekuje od života itd. Njemu je posvećen baš dobar deo naracije i sjajno je tempiran sa ostatkom fabule. Ipak, ako mene pitate, odnos koji se kroz celu knjigu razvija između Betmena i Zelenog Zraka je ona jedna narativna crta koja drži i začinjava kompletan ritam.
Počelo je upravo sa njima dvojicom, potpunim strancima i egoističnim solistima koji su tokom priče od uzajamnog podrugivanja, nadigravanja i prepucavanja na temu "čiji je duži" ( a tu bih izdvojio presmešan dijalog u kanalizaciji) svoj odnos doveli do poente Lige : "ovo je veće od mene. Veće je i od tebe. Skloni se samom sebi s puta i fokusiraj se na ono šta je zaista bitno: na sve ostalo...moramo da budemo tim." I Betmen i Zeleni Zrak su pre svega sebe smatrali jedinim dostojnim timskog prestola ( Vanzemaljac iz Metropolisa nije ni dolazio u obzir ) na osnovu sopstvenih talenata i to su kroz celu knjigu iz petnih žila nastojali da dokažu i nametnu kod ostalih. Ali, ta finalna tačka prosvetljenja jedinom stvari koja je zaista bitna je momenat koji je stegao sve prste na pesnici i doveo Ligu do trijumfa. Sjajno izvedena interakcija i perfektno održana dinamika cele knjige samo preko njih dvojice, pošto su jedini narativni element koji traje i sazreva od korice do korice.
Коментари
Постави коментар