Moram da priznam da sam ostao blago iznenađen scenarističkim i crtačkim kvalitetom, te sveukupnim utiskom koji ostavlja ova epizoda. Zaista, zbog hronološkog rasporeda pre i posle ove epizode bilo je za očekivati da će priča-prethodnica „Znaku zla“, epizodi koja je i izdavačima i čitaocima obećavala dobre rezultate, a to obećanje nije ispunila, biti u najboljem slučaju osrednja epizodica. Nisam bio u pravu. Nisam bio ni pri njenom prvom čitanju. Ovo mi je mislim prvi put da nastavak prve epizode pojačava sveukupnu dinamičnost i kulminaciju radnje do same poslednje stranice, a da prethodno to od nastavka nisam očekivao.
Epizoda inicira prikazom prolaska triju devojaka – Zoe, Isa i Frannie, zajedno sa Frannienim bratom Simonom, kroz šumu severne Pennsylvanije. Burattini nam jako suptilno ukazuje na njihovo građansko poreklo, pored očiglednog neiskustva – Isa za šetnju kroz divlje krajeve oblači dugu suknju, Simon je nenaoružan što je jako neoprezno kada se nalazite u graničnom području, kao i odabir Knifea i Jacksona, onako „lepih i dobronamernih“ lica, kao vodiče. Zaista nije bilo teško predvideti epilog te njihove šetnje, ili ga makar pretpostaviti. Najmanje što se očekivalo je da ih na prepad pokradu i izudaraju do besvesti (nikako ubiju, ipak je ovo strip), što je za Zagorov serijal već prilično tipično. No, malo toga je u ovoj epizodi već viđeno. Činjenica da su Cayuge (tj. Irokezi), indijansko pleme sa područja južne Kanade, imale običaj da bele žene uzimaju za robinje, kao neku nedobrovoljnu zamenu za manjak pravih indijaskih skwo, je istorijski potvrđena, kao i njihovo selo dugih koliba i neobične, nekako nabačene ali vredne poštovanja, palisade (vidi zanimljivosti).
Pomalo mi je naivan Zagorov ulazak na scenu i kretanje sve do same tačke sela. Njegovo prisustvo u severnoj zoni šume, u koju zaista retko kroči bez valjanog razloga, ostaje neobjašnjeno. Za to bi možda bila dovoljna samo jedna rečenica u oblačiću, ne bi bilo prvi put, tipa „sreća da smo došli ovde da...“, međutim kada malo bolje razmislim o tome, bio bi to mnogo lošiji potez, s obzirom na brojne situacije u kojima bi se ovakav model ulaska na scenu iskoristio. Ono šta još moram da primetim glede Zagora novog doba je da crtači sve manje koriste lijane kao jedan od instrumenata njegovog kretanja. One jednostavno malo po malo nestaju iz Darkwooda, ako ne računamo pojedine crtače, što može naći svoje objašnjenje u povećanom naginjanju ka realizmu. Ovde, na primer, Zagor ovaj put zaista i bukvalno leti „sa grane na granu“, odskačući sa jedne i hvatajući drugu. Ne znam šta da mislim o ovome potezu, osim da time Darkwood pomalo gubi svoje draži i pretvara se u običnu šumu severne Amerike, umesto da ostane kutak mašte u kojem je sve moguće.
Naravno, ovo su jedine primedbe (mada ih ja ne doživljavam kao primedbe) koje mogu da nađem u okviru ove epizode. Za ostatak priče mogu imati samo reči hvale.
Scena u selu je kratka, ali upečatljiva i uverljiv prikaz života unutar njega. Bele zarobljenice prolaze kroz tunel batina, šaka i čega sve ne kao upozorenje na posledice pokušaja bega. Taj deo je surov, okrutan ali daje na realnosti i nekako, iako znamo da će se sve dobro završiti, na ozbiljnosti situacije. Kasnije, zajedno sa Zagorom preko zidina, kroz dvorište, pa po krovovima koliba i nosivim gredama unutar njih... Burattini je, vidi se, dao braći Esposito jasne instrukcije oko detalja koji moraju da se vide u ovim scenama. Raspored kuća, kuće uopšte, njihov enterijer – obratite samo pažnju na raspored „soba“ za spavanje i način na koji su napravljene. Pogledajte samo i detalje po dvorištu – ćebad, ukrasi, razni svrsishodni predmeti ornamentalno bogati, oružje, oruđe... Espositovci su bili na visini zadatka. Što se tekstualnog tj. scenarističkog dela tiče u okviru scena unutar sela, jasno su naglašene reči poput „tradicija“, „kao i naši preci“ sa preciznom namerom svojevrsnog davanja male antropološke lekcije čitaocima. Ovim podrazumevam, naravno, kada se ti pojedini tekstualni delovi saberu sa detaljnim crtežom.
Pored toga, valja spomenuti kratku scenu požara u selu. U prvom planu je Hawakova sposobnost vođenja rulje u napadu panike, misli trezveno i ne dopušta da mu išta promakne. Pored tolikih žena, dece i staraca iz plemena na koje je morao da misli ( čija je muka lepo prikazana crtežom, gde se nalaze u prvom planu), on se brine i za sudbinu zarobljenica koje očigledno već računa kao na skvo Cayuga. Da je dobar vođa, vredan poštovanja, jasno je kao dan. Poređenja radi, tipično za serijal je da poglavica u sličnoj situaciji, nakon što se nabrzaka pobrinuo za slabije saplemenike, organizuje veoma hitro najbolje ratnike, do zuba naoružane, u istraživanje ko-zna-kako-oni-to-već-znaju ljudskog uzroka katastrofe.
Možda će neko od čitaoca ovakve stvari protumačiti kao nebitne i ignorisati ih, ali čak se ni strip (automatski uglavnom držan „lakom“ literaturom) ne može čitati na taj način. Scenaristi nisu mali klinci kojima je stalo da adrenalinsku akciju ubace u neku labavu priču koja je opravdava i od koje se uglavnom cene stvari koje su malo opširniji dodatak fabule. Čak ni kod Zagora, čija je primarna svrha da zabavi i opusti. Ova epizoda je jedan od mnogobrojnih dokaza toga. Svaki detalj, pisani ili crtani, je iz nekog razloga baš takav a ne malo drugačiji. Kada nas autori upute na neke stvari, gotovo pokazujući nam prstom, na takve detalje, valja ih ispoštovati i videti njihovu nameno. Ovde je, na primer, očigledno da su se autori više oznojili posvetivši se ovom srednjem delu prve sveske nego ostatku avanture.
Lov
Zagor beži glavom bez obzira koristeći se dobrim starim i pre svega „tradicionalnim“ nogama, bez lijana i uobičajene samouverenosti. To se zaista retko vidi. Ono šta zaista cenim u ovoj epizodi je njegova ljudskost, lišena sveprisutnog mita o šumskom duhu. Realističnost ove epizode je jedna od njenih najvećih kvaliteta. Zagor je čovek koji se u borbi za goli život čini na momente pesimistično osuđen da bude uhvaćen i savladan od strane besnih Cayuga. Neku slabašnu distancu uspeva da zadrži više koristeći se strategijskim rezonovanjem. Mi znamo da bi, kad bi bio sam, Zagor pobegao goničima čim bi se dohvatio prvog stabla šume, ili još bolje, sredio ih iz zasede, napadajući ih jednog po jednog iz krošnji drveća. Na taj način ova bi epizoda jedva videla više od pedesetak stranica :) Zato imamo ove tri prelepe žene uz njegov bok, da ga uspore i malo oduže jurnjavu. Lov na njih četvoro je uzbudljiv, dinamičan, napet i krcat odličnim kadrovima. Za vreme njega imamo priliku da maltene do srži upoznamo tri lepotice.
Zoe je mislim prva žena koja je moćnog Duha sa sekirom bez mane i straha spustila na čobanski nivo.
„Isti si kao i oni, Zagore... Isti si kao i svi muškarci! Imala sam vremena da vas dobro upoznam. Znam zašto braniš Frannie... Zato što je ona plačljiva devojčica kojoj je potreban sirov i jak čovek kao što si ti! Znam ja šta vi hoćete... Devojčice koje upijaju svaku vašu reč... ili devojčice koje se uvek smeše... a dobri ste samo kada hoćete da nam kažete šta treba da radimo ili šta ne treba da radimo!“ (utom udari i grom sa neba)
Devojka za poželeti-lepo izvajana karakterna plavuša. Šalu na stranu, njen napadački stav prema pripadnicima muškog pola je sve samo ne neopravdan. Otac ju je tukao, zbog čega je pobegla od kuće. Momci sa kojima je bila ili su je seksualno iskoristili ili su je terali na prostituciju („da budem ljubazna sa klijentima“), da bi nakon dugog niza godina završila kao Hawakova robinja („jedna kao ja će uvek biti zarobljenica, gde god da ode.“
Slika govori hiljadu reči.
Ti kratki flashbackovi iz njenog života su puni emocija, teški, i manjak fiktivnosti u njima te natera da se osetiš kao svinja zato što si muškarac. Njena početna prgavost, odbojnost, ponekad i pesimizam u pogledu na svoju budućnost sa početka priče se uklapaju njen profil dat nam ovim flashbackovima. Ali, taj način života rezultira mnogim kvalitetima koje se ističu naspram ostale dve devojke. Hrabrosti i volje joj ne fali, to smo videli u penjanju ka izlazu iz pećine. Penje se bez kukanja, odlučna koraka, prethodno se postaravši da ostale dve što pre počnu uspon. Ne smemo zaboraviti i zadivljujuću snagu volje kada su je tukli u selu Cayuga („neću više da vrištim! Neću da im pružim to zadovoljstvo!“). Ta njena volja za životom se u toku epizode pojačavala, i na samom kraju dosegla traženi vrhunac koji bi trebao označavati happy ending čitaocima („Sada mi je mnogo bolje...i ne samo zbog rane. Osećam se bolje iznutra, u srcu. Ti si prvi čovek (Zagore) koji mi je pomogao a da ništa nije tražio zauzvrat. Lep je osećaj kad znaš da postoje ljudi poput tebe“).
Hawak je takođe lik koji čini epizodu posebnom. Neke njegove osobine sam već istakao, ali ostaje i to da je iznenađujuće koliko se pokazao opasnim i dostojnim protivnikom. Dvoboj između njega i Zagora to najbolje dokazuje (stari Zagi se pošteno namučio da bi ga savladao). Što se samog lova tiče, nema puno toga da se spomene osim što smo mogli da napajamo oči fantastičnim kadrovima, raznolikim ali prirodnim nizom poteškoća, a da i ne spominjem da je sve to vešto isprepleteno sa karakterizacijom velikog broja likova. Gomila pozitivaca i negativaca u prvom planu u ovakvom malom broju stranica obavezno rezultiraju narušavanjem dinamike priče, što za ovu epizodu nije slučaj.
Vraćanje korenima
Crtež braće Esposito obiluje referencama na Ferrijeve crteže iz njegovih ranijih epizoda. Ko god je čitao prvih sto epizoda, a i one malo kasnije, lako će prepoznati Zagorove pokrete karekteristične njegovom grafičkom tvorcu. Nisu u pitanju samo kaiševi stripa, neki su crteži preneti i sa naslovnica (prepoznao sam kadar naslovnice sa „Avanturiste“ i „Metalne zvezde“). Bacanje sekire, preskakanje zida, aperkat, udarci nogom, trka kroz šumu, hvatanje pume za rep da bi je malo okretao oko sebe i bacio, lice, grimase na licu uopšte, običan stojeći stav...Bilo bi interesantno deo tih slika postaviti, ali već sam vam otežao čitanje predugačkim tekstom, pa bih skratio da ne smaram.
Ova „kopiranja“ ne spominjem u negativnom kontekstu. Naprotiv! Za razliku od brojnih Ferrijevih kopijatora, Braća Esposito su prvi koji to rade neusiljeno i nenametljivo. Ne pokušavaju oni stopostotno da „skinu“ Ferrijev stil kao npr. Verni ili Pini Segna (pala mi je na pamet epizoda „Požar u utvrdi Jericho“), već su nekako uspeli da prilagode ferrijevskog Zagora na svoj stil, sa pozitivnim rezultatima. Dali su nam Zagora na kojem smo odrastali i kojeg smo zavoleli. Imam razloga da verujem da je iznenadna scena sa pumom takođe ubačena sa tim ciljem. Ne bi bilo prvi put da produkcijska kuća SBE zaigra malo i na kartu nostalgije da bi pokupila simpatije čitalaca. Pa već i u sledećoj epizodi nas čeka povratak negativca kojeg svi nostalgičari željno iščekuju. Tu, u „znaku zla“, nostalgija će biti najfatalnija, ali ovde... Vraćanje tim korenima, ovako neusiljeno ali ipak primetno, na mene je pozitivno delovala.
Za kraj, u pitanju je epizoda koju toplo preporučujem za čitanje. Čita se u jednom dahu i u njoj su sažete brojne teme. Otmicu belih žena možemo da povežemo sa „Poslednjim Mohikancem“ Michaela Manna, pleme Cayuga je prilično prikazano prema njihovoj istorijskoj slici, lov „do poslednje kapi krvi“ kroz divlje predele, inferiorni socijalno položaj žene u pograničnim područjima s početka 19. veka. Zagor još jednom dokazuje da savršeno dobro egzistira u raznovrsnim tematskim i žanrovskim krugovima, bez da izneveri svoje čitaoce (što vremenom postaje sve teže i teže).
Napisano za www.stripovi.com
Коментари
Постави коментар